Аутор:
Драган Дакић07.07.2025
08:35
Школски примјер питања о којем сви имају унапријед формиран став без могућности његовог преиспитивања. Зато, разговори о овом као и о другим питањима у нашем друштву се одвијају искључиво међу истомишљеницима. Тако, лишени конструктивности и слободни од разумијевања аргумената „друге стране“, неоптерећени реалношћу, сви без разлике гласно понављамо фразе свога табора. Баш нас брига што такво мантрање само продубљује друштвени јаз, јер што гласније и чешће закотрљамо „молитвени точак“ то је лични успјех „код својих“ изгледнији. Занимљиво је да овдје не постоје апстиненти. Сви верглају: једни то раде са надом на властиту корист а други на властиту сикирацију, чир или горушицу. Како ко.
Да ли нам је у таквим условима резон без при и других страсности уопште потребан? Ако јесте, и ако хоћемо да се лијечимо прво треба да сагледамо шта значи побједа.
Побједа, као појам има различита значења у различитим традицијама о чему се овде може говорити само у општим цртама. У неким културама, побједа се најчешће повезује са материјалним или видљивим успјехом - освајањем територије, освајањем награда, или постизањем циљева који су материјални и јасно дефинисани. Изведене из стоичких учења, западне културе наглашавају индивидуалне резултате, где је побједа условљена недвосмисленим савладавањем противника, који мора бити поражен до беспомоћности, и повезују је са остварењем конкретних бенефита. Очигледно, централно питање у овој колумни, као и наш поглед на ствар, формулисани су у западном духу.
Укратко, западни модел побједе је неодвојив од успјеха: успјеха нема без побједе а побједа без успјеха нема смисла. Симбол свему је Холивуд a парола The World Is Mine!
У другим културним и филозофским традицијама, појам побједе има другачије – унутрашње, димензије и значења која надилазе оквире материјалног успјеха или надмоћи над противником. Тако, у неким учењима античке грчке филозофије, побједа није само тријумф у рату или на такмичењу, већ достигнуће врлинског живота, у складу са идеалима правде, мудрости и умјерености. У источњачким традицијама, као што је будизам, побједа се често схвата као превазилажење сопственог незнања и патње, те постизање просвјетљења – стања у којем појединац није више заробљен у циклусу жеља и страсти. У овом контексту, успјех се не мјери спољашњим „освојеностима“, већ дубоком личном трансформацијом и духовним растом.
Аскетизам је симбол овог оквира. Парола је тишина.
Овдје се можемо запитати да ли су укидање притвора и појављивање пред Судом БиХ Холивуд или подвиг?
Фридрих Ниче је тврдио да је „воља за моћ“ то што покреће историју, али да истинска колективна побједа мора превазићи слијепу вољу - она мора да садржи самоконтролу, самопревладавање. У том оквиру, побједити друге, а изгубити себе, значило би живот у поразу који је само привид успјеха. Ако побједа производи освету, мржњу или хегемонију, онда је то знак да је нација одбацила морално утемељење сопствених акција и прихватила силу као мјеру вриједности. Опсервацију појма побједе кроз историјску оптику налазимо и код Хегела. Он сматра да историја напредује кроз дијалектички процес - теза, антитеза, синтеза. У том кључу, права колективна побједа није крај, него почетак синтезе: изградње мира, институција и суживота који превазилазе сукоб. Побједа која не води ка помирењу, већ ка продужењу конфликта, није ништа друго до трансформисано робовање самообманама умјесто узурпаторима и завојевачима.
Мартин Бубер би рекао да постоје два основна односа: Ја-Ти и Ја-То. Колективна побједа која од другог народа прави предмет (То), средство у нечијој историји, губи човјечност. Побједа мора постати прилика за обнову односа Ја-Ти - признање другог, чак и пораженог. Само у таквим консталацијама постоји шанса за заједничку будућност. Стога, ни у филозофској равни, колективна побједа се не мјери спољашностима - освојеном територијом или чак обновљеним или ојачаним симболима државности.
Из ове перспективе, правилно питање би било да ли је неки од колективитета постао бољи, праведнији или одговорнији због укидања притвора и појављивања пред Судом БиХ?
Након свега чини се да су формулација и дух централног питања погрешни. Као дјеца постхеројског друштва, живимо у постпобједном добу у којем надисточне, надзападне, надколективне и надличне побједе од којих су саткани „Царев завет“ Светог Николаја Велимировића и „Горски вијенац“ Владике Петра Петровића Његоша, немају насљеднике. Данас се свака чињеница може прагматизовати - као што то раде мантраши, или проблематизовати - као што то раде чираши.
Најновије
Најчитаније
16
00
15
51
15
51
15
45
15
43
Тренутно на програму
13:25
Народ прича (Р)
репортажна емисија
13:55
Вијести
информативни програм вијести
14:00
Карирани нинџа
филмски програм
15:30
Азија, скривена мјеста (Р)
документарни програм
16:30
Вијести
информативни програм вијести
16:35
Тајне музеја (Р)
емисија из културе
17:00
Мућке С 05 ЕП 01 (Р, 12+)
серијски програм