Школски примјер питања о којем сви имају унапријед формиран став без могућности његовог преиспитивања. Зато, разговори о овом као и о другим питањима у нашем друштву се одвијају искључиво међу истомишљеницима. Тако, лишени конструктивности и слободни од разумијевања аргумената „друге стране“, неоптерећени реалношћу, сви без разлике гласно понављамо фразе свога табора. Баш нас брига што такво мантрање само продубљује друштвени јаз, јер што гласније и чешће закотрљамо „молитвени точак“ то је лични успјех „код својих“ изгледнији. Занимљиво је да овдје не постоје апстиненти. Сви верглају: једни то раде са надом на властиту корист а други на властиту сикирацију, чир или горушицу. Како ко.

Да ли нам је у таквим условима резон без при и других страсности уопште потребан? Ако јесте, и ако хоћемо да се лијечимо прво треба да сагледамо шта значи побједа.

Западна или источна побједа?

Побједа, као појам има различита значења у различитим традицијама о чему се овде може говорити само у општим цртама. У неким културама, побједа се најчешће повезује са материјалним или видљивим успјехом - освајањем територије, освајањем награда, или постизањем циљева који су материјални и јасно дефинисани. Изведене из стоичких учења, западне културе наглашавају индивидуалне резултате, где је побједа условљена недвосмисленим савладавањем противника, који мора бити поражен до беспомоћности, и повезују је са остварењем конкретних бенефита. Очигледно, централно питање у овој колумни, као и наш поглед на ствар, формулисани су у западном духу.

Укратко, западни модел побједе је неодвојив од успјеха: успјеха нема без побједе а побједа без успјеха нема смисла. Симбол свему је Холивуд a парола The World Is Mine!

У другим културним и филозофским традицијама, појам побједе има другачије – унутрашње, димензије и значења која надилазе оквире материјалног успјеха или надмоћи над противником. Тако, у неким учењима античке грчке филозофије, побједа није само тријумф у рату или на такмичењу, већ достигнуће врлинског живота, у складу са идеалима правде, мудрости и умјерености. У источњачким традицијама, као што је будизам, побједа се често схвата као превазилажење сопственог незнања и патње, те постизање просвјетљења – стања у којем појединац није више заробљен у циклусу жеља и страсти. У овом контексту, успјех се не мјери спољашњим „освојеностима“, већ дубоком личном трансформацијом и духовним растом. 

Аскетизам је симбол овог оквира. Парола је тишина.

Овдје се можемо запитати да ли су укидање притвора и појављивање пред Судом БиХ Холивуд или подвиг?

Побједа колективитета?

Фридрих Ниче је тврдио да је „воља за моћ“ то што покреће историју, али да истинска колективна побједа мора превазићи слијепу вољу - она мора да садржи самоконтролу, самопревладавање. У том оквиру, побједити друге, а изгубити себе, значило би живот у поразу који је само привид успјеха. Ако побједа производи освету, мржњу или хегемонију, онда је то знак да је нација одбацила морално утемељење сопствених акција и прихватила силу као мјеру вриједности. Опсервацију појма побједе кроз историјску оптику налазимо и код Хегела. Он сматра да историја напредује кроз дијалектички процес - теза, антитеза, синтеза. У том кључу, права колективна побједа није крај, него почетак синтезе: изградње мира, институција и суживота који превазилазе сукоб. Побједа која не води ка помирењу, већ ка продужењу конфликта, није ништа друго до трансформисано робовање самообманама умјесто узурпаторима и завојевачима. 

Мартин Бубер би рекао да постоје два основна односа: Ја-Ти и Ја-То. Колективна побједа која од другог народа прави предмет (То), средство у нечијој историји, губи човјечност. Побједа мора постати прилика за обнову односа Ја-Ти - признање другог, чак и пораженог. Само у таквим консталацијама постоји шанса за заједничку будућност. Стога, ни у филозофској равни, колективна побједа се не мјери спољашностима - освојеном територијом или чак обновљеним или ојачаним симболима државности. 

Из ове перспективе, правилно питање би било да ли је неки од колективитета постао бољи, праведнији или одговорнији због укидања притвора и појављивања пред Судом БиХ?

Постпобједна доб

Након свега чини се да су формулација и дух централног питања погрешни. Као дјеца постхеројског друштва, живимо у постпобједном добу у којем надисточне, надзападне, надколективне и надличне побједе од којих су саткани „Царев завет“ Светог Николаја Велимировића и „Горски вијенац“ Владике Петра Петровића Његоша, немају насљеднике. Данас се свака чињеница може прагматизовати - као што то раде мантраши, или проблематизовати - као што то раде чираши.