За фудбалере предаха нема. Закувало се тамо „преко баре" на том клупском Мундијалу, а и ови моји су кренули са припремама након четрнаест дана „слободе". Зајебано. Лако је нама причати да се ту врте шолди каквих нема на свит, али запитам се често куда то води.

Нећу да именујем овдје другаре који муку муче са овим прелазом из једне у другу сезону. Нису ни стигли честито да загрле дјецу, да се поиграју са њима и да им се бар мало одуже за дане избивања због тренинга, карантина, утакмица, путовања, анализа, састанака, терапија, снимања, интервјуа, маркетиншких обавеза, репрезентативних „прозора" и још седам стотина седамдесет и седам обавеза које прате живот једног фудбалера на иоле озбиљном нивоу.

Хљеба и игара, ко те пита за здравље и како си. Иде плата петнаестог.

Него, о сновима бих мало.

ПРИЧА ПРВА

Прича прва сеже негдје у октобар прошле године.

Сивило је неко оковало Бањалуку која је потпуно другачији град када се тмурни облаци праћени кишом надвију над њу од оне „крајишке љепотице" којом ходимо ових дана. Расплесана и разиграна, сва у неком дивном, лепршавом сјају, окупана сунцем-најљепша је на свијету.

С кишом је тмурна и никаква као и сам што сам када попијем више од пет великих пива, па ујутру метиљам и не знам шта бих од себе таквим никаквим.

Иду ми, иду, дани године, није то више ни близу форма у каквој се било док се дочекивала прва смјена за шанком код газде Петровића, лака му земља била и хвала за све што смо прошли заједно.

Диван је човјек био.

Одох предалеко.

Сивило је завладало тог неког метиљавог, октобарског дана, а Васја је увелико пеглао „плејку". Прихватио сам изазов да одиграмо „један на један", а не часећи је изабрао Манчестер Јунајтед. Синуло ми нешто да провјерим, а обрадовало ме када сам видио да сам био у праву.

Барт Мајерс је био у Петролулу па сам га у два клика пребацио у своју стартну поставу на Олд Трафорду. Да не дужим и улазим у техничко-тактичку аналитику кликтања на џојстику, али након десетак минута Манчестер Јунајтед је погнуте главе напустио „Театар снове" , а Барт и његови су славили величанствену побједу са три постигнута и тек једним примљеним поготком за који „Професор" није био крив.

„Машино моја, како си лаган. Паде Манчестер на сред своје куће." послао сам му поруку уз фотографију тек завршеног окршаја у улици Сир Мета Безбија.

Нисам дуго чекао на одговор. Пословично шаљив у свом стилу је написао:

„Више вих волио да сам у екипи тих који су изгубили, али нема везе. Ко зна..", писало је у поруци.

Барт Мајерс један је од иностраних играча који је, за свог боравка у Бањалуци, на дјелу показао ону западњачку професионалност у односу према послу којим се бави. Памтим да су му супруга и бебица тек стигли у Бањалуку, али му није пало на памет да одбије неко промотивно фотографисање. Сво троје су стигли ,а Барт је, заједно са Грахом, Каролином и Динон, остао добрих сат времена на Кастелу и то након вечерњег тренинга.

Зимус када је онај снијег западао звао сам га да снимимо и промотивни видео у једној бањалучкој школи. Знајући да је изјутра „минус хиљаду" понудио сам му да га неко покупи аутом или да дође таксијем, али је „Професор" на то узвратио:

„Само ми пошаљи адресу и реци кад да будем."

Договор је био у 08.00 часова, а у 07.59 стигао је својим бициклом. Требало му је неких петнаестак минута вожње по оној ледари. Не знам-некоме је ово што наводим тотална небулоза, али мени је примјер професионализма.

Легендица је Барт Мајерс и драго ми је, морам признати, што се нису обистиниле оне кулоарске приче.

„У Бањалуци и Борцу сам научио да је у животу важно бити борац и да онда сви снови могу постати јава. Била је то једна велика лекција коју ћу да памтим." рекао је током снимања европске ретроспективе бањалучког клуба која ће ускоро бити премијерно приказана.

На одласку смо један другом пожељели сву срећу у животу. Било је већ тада јасно да се неће враћати, а успут сам га подсјетио на ону партију сонија:

„Ко зна, брате. Треба вјеровати у снове.", рече тад Барти.

Пар дана касније потписаће за марокански Видад,  а прије пар дана уписао је и први наступ у дресу тог клуба.

Барт Мајерс заиграо је против Манчестер Ситија, а јебеш му матер, стекао сам утисак да га је „по града" гледало.

„Фрајер је неки дан играо на Лаушу, а сада чува Халанда." тај коментар ме од срца насмијао када сам га прочитао.

Није Барт заиграо у Манчестер Јунајтеду.

Није заиграо ни у Ситију.

Али, и ово што му се десило доказ је да треба вјеровати у снове.

Да му је неко рекао прије годину дана, када се обрео у Термама Зрече као „анонимус" који је доведен као појачање у бањалучки Борац, да ће само сезону касније играти против Манчестер Ситија на клупском Мундијалу...не знам да ли би се и он сам усудио рећи да је то могуће.

„Ко зна, брате. Треба вјеровати у снове."

ПРИЧА ДРУГА

Десет година је прошло од како су Бабара и компаније стигли до највећег успјеха у историји српског фудбала. Да, да се Мистер не љути, за мене је новозеландска титула свјетског шампиона и даље највећи успјех у историји српског фудбала.

Дан данас се најежим када слушам колегу Александра Стојановића којем је допала част да преноси тај блистави тренутак наше фудбалске историје. Дан данас се најежим када видим сузе Вукашина Јовановића. Дан данас се најежим када чујем говор Вељка Пауновића.

Многе су приче испричане, а лијепо је било видјети те златне момке како су се поново окупили на обиљежавању десетогодишњице великог успјеха. Част ми је што сам, за ових десет година, многе од њих и упознао и редом су сјајни људи-а, то је, на крају дана, већи успјех од оних цртица на трансфермаркту.

Док су се Вуле, Макса, Гаја и остали присјећали свега онога кроз шта су прошли на путу до свјетског трона, генерал који их је тада предводио водио је нову битку. Поново је изашао као побједник.

Вељко Пауновић увео је Овиједо у елитни разред шпанског фудбала у којем овај клуб није био скоро четврт вијека. Те, 2001. године када се испало у нижи ранг дрес Овиједа носио је Вељко Пауновић.

„Натјера нешто човјека да повјерује у то неко поравнање рачуна у будућности", причаће Синиша Мркобрада на помен европског успјеха ФК Борац и свега онога што је и сам прошао током каријере

Могла би се и ова и на Вељка пренијети.

Изабрао је чудан тренерски пут. Чудан, свима нама, који га гледамо са стране, али рекло би се, тако њему својствен.

Вељко Пауновић већ сада је митски јунак српског фудбала. О њему се не пише онолико колико би требало, али ни он сам то не жели. Дјела говоре више од ријечи.

Кажу, да је, недавно, већ био устоличен на мјесто селектора Србије, али то се није десило. У једно нема сумње-хоће, кад тад.

Вељко Пауновић још од играчких дана побрао је симпатије многих. Лишен оне фудбалске наметљивости, галаме и муља гради свој пут. Пут је то којим се ријеђе иде, али је то пут поплочан знањем и радом.

И сновима који су постали јава.

Од Мундијалита до Ла Лиге.

Вељко је вратио свој „дуг" Овиједу, али је отворио ново поглавље.

Јер снови...воде те напријед.

Човјек треба да сања.

Кажу, да шкорпија лови ноћу. Познат је и модус операнди којим се води. Напада неочекивано и брзо. Кажу, да ловина и не примјети када се прикраде и да јој се не може утећи.

Након убода, испусти отров који опије сва чула и паралише плијен којем нема спаса.

Снове треба пустити, да се попут шкорпије у ноћном лову, прикраду и да се увуку под кожу.

Да ти опију мисли, да те воде, да им се надаш, да се бориш.

Треба их пустити да пронађу свој пут и прави тренутак.

Не брзај, не лети пред руду, сачекај да ти дођу, да их будеш достојан.

Да те пронађу онда када их заслужиш.

Оствариће се када им се најмање надаш.

Зна то Барт.

Зна и Вељко.

Спознао сам и сам, али то је трећа прича.

Неки други пут ћемо, а до тада-сањај, бесплатно је и нико ти то не може одузети.