Свима нам се дешава — сједимо над књигом, зуримо у екран, покушавамо да пратимо разговор, а онда одједном схватимо да не знамо ни гдје смо, ни о чему размишљамо. Као да је неко на тренутак искључио ток свијести. Тај необичан феномен, познат као празнина ума, дуго је збуњивао научнике. Није сан, није сањарење, није ни дубока мисао — већ стање у којем мисли једноставно нестану, а мозак, иако будан, остаје без садржаја, наводи SciTech Daily.
До скоро се сматрало да је празнина ума само једна од нијанси тзв. лутања мисли, унутрашњег процеса у којем наше мисли теку као ријека, без спољашњег циља. Ипак, тим неуро-научника и филозофа из Белгије, Аустралије и Француске тврди супротно. У чланку објављеном у Trends in Cognitive Sciences, они представљају снажне доказе да је празнина ума јединствено, посебно ментално стање које заслужује засебно проучавање.
- Док смо будни, наше мисли се непрекидно смјењују, али постоје тренуци у којима ништа не можемо да пријавимо као садржај мисли — то су празнине ума - објаснио је др Атина Демерци са Универзитета у Лијежу.
Управо те празнине, које су често неухватљиве и тешко описиве, биле су у фокусу њихове анализе 80 научних радова, укључујући и сопствене експерименте са мјерењем мождане активности током тренутака када су испитаници пријављивали да „не мисле ни на шта“.
Испоставило се да се празнине ума дешавају много чешће него што бисмо претпоставили. У просјеку, особа проведе између 5 и 20 процената будног времена у овом стању. Штавише, оне су нарочито честе пред крај исцрпљујућих задатака, током стања поспаности, након физичког напора или неспавања, али могу наступити и сасвим спонтано, усред свакодневице. Код особа са АДХД-ом ове празнине су још израженије, а интересантно је да се појављују и у клиничким сликама озбиљних неуролошких и психијатријских стања, попут генерализованог анксиозног поремећаја, посттрауматских оштећења мозга, епилептичних напада и чак ријетког Клајн–Левиновог синдрома, у којем људи спавају и до 20 сати дневно.
Оно што је нарочито фасцинантно јесте шта се у тим тренуцима дешава у мозгу. Користећи фМРИ и ЕЕГ технологију, истраживачи су открили да празнине ума не значе само "тиху свијест", већ и физиолошке промјене. На примјер, током ових епизода, биљежени су успорени мождани таласи налик онима током сна, смањена величина зјеница, успорен рад срца и пад сложености можданих сигнала — све карактеристике које обично повезујемо са несвјесним стањима. Неки дијелови мозга, нарочито они задужени за сензорну обраду, као да на тренутак прелазе у локално стање сна, иако је остатак мозга будан.
Није ријеч о потпуној неактивности. У неким случајевима, празнину ума изазива управо супротно — претерана активација одређених задњих можданих регија. Када су мисли пребрзе, када се когнитивни систем “заглави” у хиперактивности, парадоксално долази до успоравања и привременог застоја. Другим ријечима, мозак може ући у празнину и када је преморен — али и када је превише стимулисан.
Занимљиво је да и вољна празнина ума — оно што покушавамо да постигнемо током медитације или дубоке релаксације — носи свој јединствени неуролошки потпис. Када су учесници експеримента покушавали свесно да „испразне мисли“, научници су забиљежили смањење активности у подручјима везаним за говор (Брокина регија), покрете (суплементарна моторна кора), памћење (хипокампус) и саморегулацију (инфериорни чеони гирус). Ова свјесно изазвана празнина разликује се од спонтане, али указује на исти механизам — контролу над пажњом и нивоом узбуђености мозга.
А управо се ту налази кључ. Истраживачи вјерују да празнина ума није једно стање, већ спектар доживљаја изазваних различитим нивоима узбуђења, односно физиолошке будности. Када је будност прениска, мозак „клизи“ у локални сан. Када је превисока, може доћи до „преоптерећења система“. У оба случаја, резултат је исти: прекид свјесног тока мисли.
- Празнина ума нам показује да будност није синоним за присуство мисли. Она нас подсјећа да свијест није увијек испуњена — да постоје тренуци када смо будни, а ипак ни о чему не размишљамо - рекао је др Томас Андријон, водећи аутор студије.
Ова спознаја, како тврде истраживачи, није само филозофски занимљива, већ и клинички и неуролошки важна. Разумијевање ових тренутака може помоћи у дијагностици и третману разних стања, али и у бољем схватању саме природе свијести.
- Наша свакодневна искуства долазе у различитим нијансама, са промјенљивим степеном присуства, свесности и богатства садржаја - додао је филозоф Џенифер Винт.
Можда управо ти празни тренуци, које често игноришемо или доживљавамо као сметњу, носе важне увиде у начин на који функционише наш ум.
У времену када се тражи стална продуктивност и непрекидна пажња, можда није лоше што нам мозак, с времена на вријеме, пошаље тихо подсјећање: да застанемо, да ништа не мислимо — и да будемо.
(Телеграф)
