Наса је 2018. године лансирала сонду, а њена мисија је проучавање короналне плазме Сунца и његовог магнетног поља. Да би то постигла, сонда мора да приђе веома близу. Наса описује ову мисију као „додиривање Сунца“, и то је сасвим тачно.
Током мисије, сонда је све више прилазила Сунцу, постављајући нови рекорд при сваком проласку. 24. децембра 2024. године, летјелица је пролетјела на само 6,1 милион километара од површине Сунца.
То је невјероватно близу, али на срећу, сонда има неколико слојева заштите. „Паркер“ је такође најбржа летјелица икад направљена. Током проласка 2024. кретала се брзином од 692.000 километара на час и није дуго остала на тако малој удаљености од звијезде.
Резултат ове смјеле короналне навигације су најближе слике нашег Сунца до сада.
„Паркер“ носи четири главна инструмента, а један од њих је WISPR (Wide-field Imager for Solar Probe). WISPR има двије камере отпорне на зрачење које могу да поднесу снагу Сунца. Његова улога је снимање короне, сунчевог вјетра и других појава у близини Сунца. При посљедњем проласку, WISPR нам је приказао сунчеву корону и сунчев вјетар на начин који до тада нисмо могли да видимо.
„Сонда нас је поново одвела у динамичну атмосферу наше најближе звијезде. Свједочимо мјесту одакле почињу пријетње свемирског времена по Земљу — својим очима, а не само путем модела. Ови нови подаци ће нам омогућити огромна унапређења у предвиђању свемирских временских прилика како бисмо заштитили астронауте и нашу технологију на Земљи и широм Сунчевог система“, рекла је Ники Фокс, помоћница администратора Научне мисије у сједишту Насе у Вашингтону.
Постоје важне посљедице исправног или погрешног разумијевања сунчевог вјетра и короналних избацивања масе. То су сталне силе у Сунчевом систему. Сунчев вјетар је струја наелектрисаних честица која непрекидно тече из Сунца.
Он је одговоран за прелијепе ауроре које волимо да посматрамо, али и за оштећење електромрежа и сателита. Како се све више ширимо у простор између Земље и Мјесеца и како се у орбиту око Земље поставља све више сателита, важно је да разумијемо не само сунчев вјетар, већ и све што долази са Сунца, укључујући и коронално избацивање масе.
Док је сунчев вјетар континуирана појава, коронална избацивања масе су епизодична. То су избацивања плазме која могу стићи до Земље. Коронална избацивања масе могу садржати милијарде тона плазме која се креће великом брзином. Само мали број ових избацивања досегне Земљу, али када се то деси, могу изазвати геомагнетне олује које оштећују електромреже и другу опрему.
Сонда „Паркер“ је добила име по америчком хелиофизичару Џуџину Паркеру, који је 1958. сковао термин „сунчев вјетар“. Његове теорије, иако су у почетку наилазиле на велики отпор, потпуно су промијениле научно разумијевање Сунца. Више летјелица је било лансирано ради проучавања Сунца и сунчевог вјетра, али је „Паркер“ надмашио све претходне мисије.
Свака мисија је донијела нова сазнања о Сунцу и сунчевом вјетру, али ниједна није прилазила тако близу звијезди као „Паркер“. Она има и предност најмодерније технологије и инструмената. Једно од открића су и такозвани повратни удари (switchbacks).
Када се сунчев вјетар мјери у близини Земље, он је углавном стабилан. Али ближе Сунцу, ситуација је много хаотичнија. Сунце има изузетно снажна магнетна поља, а када је сонда пришла на 14,7 милиона миља од Сунца, показала нам је да се нека од тих поља савијају и мијењају смјер.
.webp)
