Хрватски познавала филмова Андрија Маслаћ коментарисао је у свом ауторском тексту филм "Воља синовљева“ који је своју премијеру доживио прије неколико дана и о којем не престаје да се прича.
У наставку вам преносимо ауторски текст Андрије Маслаћа:
Хтјели то други у околици признати или не, српска кинематографија у овом тренутку дјелује гигантски у односу на готово све регионалне. Тако је у готово сваком аспекту филмске умјетности - режији, глуми, сценарију, а понајвише у продукцији, у чији је развој сусједство уложило довољно, очигледно методично и континуирано, да су пројекти о којима се некада могло само сањати, попут Воље синовљеве, постали могући.
Више пута смо у рецензијама филмова и серија који долазе из Србије спомињали како се и даље тражи она магична нит којом ће се остварити и глобални, а не само регионални успјех - оно нешто специфично по чему ће њихова поп-култура постати свјетски препознатљива. Можда је потребно да добију мало вјетра у леђа с америчке стране да би се то догодило, а можда и не; о томе неком другом приликом.
Постапокалиптични филм на трагу Mad Max
Но, сасвим је јасно да Срби у том смислу копају најиздашније, истражујући дубине које чак ни у вријеме заједничке државе нису биле експлоатисане ни замисливе. Овога пута ријеч је о поджанру дистопијског СФ-а или, како се обично каже, постапокалиптичном филму на трагу Mad Max.
Већ гледањем треилера за Вољу синовљеву постаје јасно да се творци овог чуда не шале, него озбиљно бацају јаке адуте на стол. Врхунски изглед сценографије, костима, маски, фотографије, звука и општи естетски утисак стварају код просјечног човјека неминован осјећај да ти ликови морају проговорити на енглеском, вјероватно с јаким аустралијским нагласком.
Али онда чујемо ријечи на добро познатом дијалекту (од којег некима трнци крену низ кичму) и морамо протрљати очи како бисмо били сигурни да је оно што гледамо заиста стварност, а не још једна монтажа.
Но, није монтажа… Није дееп факе. Треилер, осим што је створио невјероватно узбуђење, учинио је и добру ствар јер је свој свијет, његов контекст и радњу оставио под велом тајне, тако да је узбуђење радозналих фанова, који су 26.11. похрлили на премијеру у београдски Сава Центар, било поприлично високо.
Прекретница у историји српске кинематографије
Филм је најављен као истинска прекретница у историји српске кинематографије, а аутоматски и свих повезаних (вољно или невољно). Чекали смо нестрпљиво да сазнамо више о том свијету који нам се откривао само кроз фрагменте дијалога.
Слијепи гуслар свира Вољу синовљеву, Кула објављује да се тражи Марија од Крвавих Глава, нека балканска верзија Имортан Јоеа или Лорда Хумунгуса говори дисторзираним гласом кроз маску окупљеним подједнако застрашујућим наказама, сабља бира онога ко ће је носити и њоме сјећи… и тако даље.
Па што је све то? Каква се митологија крије иза свега? Је ли то заиста Mad Max с аромом шљивовице? Је ли садржај подједнако јак као и представљено паковање или је у питању само једно добро скројено Потемкиново село?
Нешто попут велебнога града на обали ријеке направљеног тако да буде извана бљештав и гиздав, симулирајући богатство и благостање неупућеном посматрачу, док је изнутра у стању распада… Но добро, нећемо даље с овим поређењем да нас послије не оптуже да смо злонамјерни или завидни.
Дакле, Воља синовљева изгледа одлично! У више од два сата трајања амбијент и пространство постапокалиптичног свијета приказани су нам издашно и без устезања. Оно што је у том смислу недостајало његовом Џеју и Дорћолу седамдесетих и осамдесетих Немања Ћеранић је у Вољи успио остварити те нас камера води и даје издашан увид у пустош осталу након нуклеарне катастрофе.
Крунски драгуљ у том смислу је, наравно, визуал ГРАДА - мјеста које нема име, већ је то, вјероватно, једина велика преостала урбана насеобина овога свијета са средиштем у злослутној Кули, коју врло детаљно видимо и извана и изнутра, као и њено окружење у виду сламова који се протежу унедоглед.
Свијет Воље синовљеве је будућност након великог уништења које се догодило не знамо када и не знамо гдје. Везе с данашњицом и било чиме из нама познате социјалне, културне или геополитичке стварности сведене су на минимум.
Племена без језика, вјере и нација
С друге стране, директније везе са српском културом, митологијом, народном епиком, обичајима, а понајвише историјским и политичким посебностима више су симболичне. То ће некима бити сјајно, а некима, могуће је, покварити утисак јер су се можда надали нечему јаснијем у том смислу.
Осим што говоре српски, ови људи немају ни језик, ни нацију, ни вјеру, нити имају било какво сјећање на свијет који је нестао. На нама је да их покушамо повезати с нечим познатим те је онда и тежина потенцијалне грешке на нашим плећима ако то превише директно направимо.
Људи Ћеранићеве и Маџаревићеве (сценарист Страхиња Маџаревић) постапокалипсе подијељени су по племенима која се углавном разврставају према активностима које обављају. Протагонист Јован (Игор Бенчина) долази из племена које чува сјеме и бави се пољопривредом и, као и многи, мора плаћати данак споменутој Кули, одакле Владар господари и притишће све у граду, али и далеким насеобинама око њега.
Када се данак неминовно повећа и затражи се превише, племенски поглавар Абердар (Светозар Цветковић) одбија платити, а слиједи крвава одмазда коју предводи Барјактар (Миодраг Радоњић). Да несрећа буде већа, дијете придошло из Града, које је одрасло с Абердаревом дјецом, човјек по имену Туђин (Сергеј Трифуновић) заводи његову кћер јединицу (Марта Бјелица) и одводи је са собом у Град, гдје започиње властити успон на моћ.
Описани сиже заправо је само епски оквир унутар којег се прича одвија и вјерујте када кажемо да нисмо нимало спојлали и да ћете бити подједнако заинтригирани када све крене. У уводној сцени слијепи гуслар са својим водичем дјечаком у некој крчми у прерији којом шиба бескрајни вјетар почне гуслати и пјевати о ономе што се збило и што ми у филму имамо гледати.
Шта недостаје?
Као што смо рекли, директних веза с нашим свијетом нема, а аутори филма свој културни код исписују и уписују у ткиво филма управо оваквим поступцима - слијепи гуслар налик легендарном Филипу Вишњићу, потом епизода с отмицом младе, архаичним именима попут Абердара, Барјактара или евокативним попут Јованове пратиље Анђелије (Исидора Симијоновић) - неминовна је помисао на истоимену вјерну љубу Бановић Страхиње, српског јунака из преткосовског циклуса, коју је некад глумила Сања Вејновић у филму Ватрослава Мимице.
Наравно, Сергеј у свему томе функционише као спој Вука Бранковића и Влаха Алије, турског деспота с имиџем антагониста из Куросавиних филмова. Дакле, осим што су поносни Срби, Ћеранић и Маџаревић, као и њихова екипа, више од свега су и посвећени филмофили, па осим српско-епских, овдје, макар у смислу визуелних рјешења, превладавају омажи америчкој кинематографији, вестернима, али и самурајској естетици у њезином поп-културном деривату.
.webp)
Ако желимо бити потпуно објективни, та врста омажа им је прилично успјела и без трунке задршке треба признати да је направљен респектабилан жанровски пастиш који отворено слави и признаје своје филмске узоре. С друге стране, евоцирање висина и дубина српских епских јуначких пјесама, једног од највећих споменика свјетске књижевности, ипак није ни начето те мотиви с којима се на ту митологију покушавало надовезати, нажалост, остају само оквири за препознавање, без истинског утицаја.
Наш је утисак прије да ће Воља синовљева изазвати узбуђење филмофила него што ће постати неки модерни филмски одраз митолошког српства и извор националног поноса.
Ако већ говоримо о поносу, српству или културном коду (ризикујући оптужбу за србофилију), наш је дојам да је све то, када је у питању кинематографија ове земље, пуно више, јаче и боље живјело у некој другој врсти филмова. Управо у ономе од чега се жанровски, естетски и идејно Воља синовљева жели одмакнути, објављујући "ново доба“.
Лијепо је евоцирати све те сабље, јунаке, гусларе, мегдане, зрна пшенице, отпоре туђину, обичаје, али без живог духа народа све је узалуд. А тај дух живио је моћно и јако управо кроз дијалоге српских филмова, који су одувијек били најсочнији, најсмјешнији, најживотнији, најмеморабилнији.
Реплике легендарних глумаца из овог дијела кинематографије бивше Југославије, и прије и послије рата, највише су се препричавале од Триглава до Ђевђелије. Чак и хард-цоре националисти других конфронтираних народа понављали су реченице из антологијских филмова које су, упркос претпостављеној мржњи, још увијек називали и називају "домаћим“.
И ако себи желимо допустити макар једну директну критику на Вољу синовљеву (ризикујући оптужбу за прикривену србофобију), онда је то управо изостанак тих дијалога. Филм ће изазвати поштовање, али прилично смо сигурни да се ниједна легендарна реплика из њега неће издвојити. За та два и кусур сата нико се у дворани није скоро ниједном насмијао.
Фалило је управо тога - сочности, духовитости, хумора.
