У срцу балканских планина, у доба када је зима трајала по пола године, а хљеб био луксуз, постојао је обичај о коме су се приче шапутале уз ватру. Страшан, нестварно суров и данас тешко појмљив обичај звао се лапот.
Иако звучи као мит или упозоравајућа легенда, лапот је обичај о којем су етнолози оставили записе, а сјећања се и даље преносе у неким забаченим предјелима Србије. Он открива колико је борба за преживљавање понекад умјела да засјени саму човјечност.
Шта је, заправо, био лапот?
Лапот је означавао убиство старијих и немоћних чланова породице – обично када више нису могли да раде, када је нестало хране, или када су, по мишљењу заједнице, „више узимали него што су давали“. Звучи ужасно, јер и јесте. У времену када је сваки залогај био питање живота или смрти, људи су чинили оно што данас називамо — незамисливим.
Обичај се, према записима, примјењивао у неким дијеловима источне и јужне Србије. Сам чин био је брз, али језиво ритуализован: старијем мушкарцу — најчешће оцу или дједу — стављала се погача на главу као симбол посљедњег оброка, а затим би га рођени синови, понекад и уз сагласност старјешина села, ударцем чекићем или каменом усмртили.
Према писањима Т. Р. Ђорђевића из 1918. године о обичајима брдских предјела околине Зајечара, убиство би било извршавано сјекиром или мотком, и цијело село би било позвано да присуствује догађају. У неким мјестима би стављали кукурузну кашу на главу особе прије убиства да би на тај начин показали како кукуруз убија старце, а не они сами.
Ова легенда има свој коријен у народним причама о римској власти и локалним тврђавама којима су господарили, а антрополог Сенка Ковач у једној студији о старењу помиње да се у Источној Србији именом "лапот" назива обичај убијања старих.
Овај обичај је био заступљен у Источниј Србији, македонском Торбешију (област Скопља), дијелу Црне Горе (племе Пјешивац нпр.) и западни дио Босне и Херцеговине. Убијање су најчешће вршили њихови синови и рођаци уз присуство цијелог села. Сеоски телал би ишао од куће до куће и викао: "Лапот је у тој и тој кући, дођите на подушје."
На различите начине су убијали старце, па се тако у Хомољу практиковало одрубљивање главе секиром или плугом, у Тимоку убијање мотком, у Македонији су клали, у Црној Гори ударали сјекиром у потиљак, док су у Босни тровали. С обзиром да су вјеровали да их послије смрти чека бољи живот, старци су се покоравали овом древном обичају, па синове чак и благосиљали: "Сине мој, да си жив и здрав много година и да дочекаш старост, па и тебе син овако да испрати на онај свијет."
Широј јавности је овај обичај постао познат када је Горан Паскаљевић 1972. године снимио филм под називом "Легенда о лапоту"...
Најстрашнији обичај цивилизације
Лапот спада у најстрашније обичаје цивилизације, јер је ријеч је о убијању старих, а најближих чланова породице. Он није само везан за наше крајеве, већ је био присутан и код народа Сјеверне Европе, али и код америчких Индијанаца и Јапанаца. Поставља се питање да ли је лапот био врста древне еутаназије, а приказује односе дјетета и родитеља, чије је извориште Едип, митолошки јунак Грчке.
