Ходање уназад има богату историју. Постоје извјештаји који датирају још из раног 19. вијека о људима који су ходали стотине, а понекад и хиљаде миља унатрашке. Многи од тих подухвата су били резултат импулсивних опклада, док су други, једноставно, покушавали да остваре право на чудан нови рекорд.
Према новијим истраживањима, међутим, шетња уназад може имати изненађујуће користи по здравље и мозак. Због разлике у биомеханици, ходање уназад заправо може донијети физичке користи - често се користи у физиотерапији за ублажавање болова у леђима, проблема са кољенима и артритиса. Нека истраживања чак сугеришу да ходање уназад може позитивно утицати на когнитивне способности као што су памћење, вријеме реакције и вјештине рјешавања проблема.
Сматра се да пракса ходања уназад у сврху очувања здравља потиче из древне Кине, али је у посљедње вријеме привукла пажњу истраживача у САД и Европи као начин побољшања спортске изведбе и изградње мишићне снаге.
Џенет Дафек, стручњак за биомеханику на Универзитету у Невади, САД, више од 20 година истражује кретање уназад. Она и њене колеге су открили да само 10-15 минута дневног ходања уназад током четворонедјељног периода, повећава флексибилност тетива код 10 одсто здравих женских студената. Ходање уназад, такође, може да ојача мишиће у леђима одговорне за стабилност и флексибилност кичме.
У још једној студији коју је водила Дафек, група спортиста је самостално извијестила о смањењу болова у доњем дијелу леђа након периода ходања уназад.
- Наше истраживање је показало да, индиректно, ходање уназад има неке користи у односу на болове у доњем дијелу леђа једноставно зато што истежете тетиве - каже Дафек.
- Често је један од фактора који је повезан са боловима у доњем дијелу леђа затегнутост тетива - додаје.
Ходање уназад и вјежбе трчања уназад већ се користе у неким спортским тренинзима, посебно у тимским и спортовима са рекетом, који захтијевају агилност и брзо кретање напријед, уназад и бочно. Пошто смањује стрес на зглобовима кољена док гради снагу, рикверц-трчање је, такође, корисно за заштиту спортиста од повреда.
Поред спортиста, ходање у натрашке се показало корисним и за старије особе, младе гојазне појединце, особе које пате од остеоартритиса и пацијенте послије можданог удара са оштећењем хода. Утврђено је, такође, да ходање уназад троши више калорија него ходање напријед.
Биомеханика ходања унатрашке
- Биомеханика ходања уназад је веома различита од ходања напред - објашњава Дафек.
Приликом ходања унатрашке, опсег покрета у кољену је смањен, што може бити од неке користи за особе које се можда опорављају од операције кољена, на примјер"
Једна недавна студија открила је да је опсег покрета и у куковима и у кољенима знатно смањен током ходања уназад. Док ход напријед почиње контактом пете са тлом, ход уназад почиње контактом прстију, а пета понекад уопште не додирује тло. Као резултат тога, мањи је ударац осјетан на зглобу кољена и користе се другачији мишићи у поређењу са нормалним ходањем.
Учесници који су ходали уназад имали су најбрже вријеме реакције, можда зато што су њихови мозгови већ навикнути на извођење неусклађеног задатка.
Заправо, зглоб скочног зглоба апсорбује највише шока током ходања уназад. Мишићи активирани у покрету флексије табана (коришћени приликом стајања на прстима) играју већу улогу у ходању уназад како би апсорбовали шок.
Ходачи уназад боље рјешавају збуњујуће тестове
Користи ходања унатрашке се не завршавају само јачим скочним зглобовима.
Истраживачи су, такође, пронашли разлике у локацији неуралне активности приликом ходања уназад у поређењу са ходањем напријед. Префронтални кортекс, одговоран за когнитивне вјештине као што су размишљање, доношење одлука и рјешавање проблема, посебно је активан приликом ходања уназад.
Побољшава се, такође и проприоцепција особе која хода уназад, односно, њено поимање околине и себе у простору.
Једна холандска студија тестирала је способност 38 учесника да ријеше "Струп тест" – који користи конфликтне подстицаје као што је ријеч "плаво" написана црвеним словима како би ометала брзину реакције људи на подстицај – док су ходали уназад, напријед или бочно. Откривено је да су учесници који су ходали уназад имали најбрже вријеме реакције, можда зато што су њихови мозгови већ навикнути на извођење неусклађеног задатка.
Друга студија је снажно закључила да различити облици локомоторне активности уназад, укључујући и ходање уназад, гледање снимка путовања возом уназад, па чак и само замишљање кретања уназад, побољшавају способност учесника да се присјећају информација.
Постоји, међутим, и елемент ризика када је ријеч о ходању у рикверц. Потребно је бити опрезан како би се избјегле невидљиве препреке. Постоје случајеви када је ходање уназад током физиотерапије резултирало падовима и озбиљним повредама.
Постоје, такође, и други начини за постизање истих резултата. Научници у Кини, на примјер, открили су да су тај-чи и пливање ефикасније рехабилитационе активности за спортисте са боловима у доњем дијелу леђа него ходање уназад, трчање или уопште недостатак вјежбања.
Али, како Дафек каже, постоји још један разлог да се испроба ретро-ходање:
"Постоје и други начини да истегнете тетиве, можете само радити вјежбе истезања тетива. А можете исто тако радити и нешто забавно, зар не?".
(Политикин магазин)
