У тишини равнице, међу пољима Милосаваца код Лакташа, рођен је дјечак који ће убрзо постати легенда југословенског фудбала, Милош Шестић. Иако је његово име одјекивало стадионима широм Европе, његово срце је увијек куцало за родни крај. Нити један трофеј, ниједна побједа, ниједна свјетска слава није га удаљила од Милосаваца.
Био је то онај исти Милош који је као дјечак трчао по сеоским прашњавим путевима за старом фудбалском лоптом, сањајући да ће једног дана обући дрес Црвене звезде. А када је сан постао стварност и кад су рефлектори Маракане обасјавали његово име, он је и даље, тихо и скромно, говорио: “Ја сам из Милосаваца, то је моје.”
Милош је каријеру започео 1972. године у Јединству из Старе Пазове. Његов таленат био је толико изражен да је, још као омладинац, привукао пажњу највећих тренера тог времена. Вујадин Бошков га је желио у Војводини, али је Миљан Миљанић успио да га доведе у Црвену звезду. Био је то почетак једне бајке.
У Звезди је дебитовао 1974. године, замијенивши легенду Јована Аћимовића. Убрзо је постао љубимац навијача – брз, неухватљив, с дриблинзима који су излуђивали противнике. Његов легендарни гол Партизану, када је искористио тренутак непажње голмана Бороте, постао је дио фолклора београдског дербија. Шестић је био човјек тренутка – тихи геније који је знао када треба да заблиста.
У црвено-бијелом дресу уписао је 441 наступ и дао 108 голова. Освојио је четири титуле шампиона Југославије и један Куп, а његово име је заувијек уклесано у историју клуба. Био је и стријелац у финалу Купа УЕФА 1979. против Борусије Менхенгладбах – тренутак који и данас многи памте с кнедлом у грлу.
Након Звезде, путеви га воде у Грчку, у Олимпијакос. Иако није освојио титулу, у Пиреју је оставио дубок траг – господин на терену и ван њега. Касније се вратио у земљу и са Војводином постао првак 1989. године, подижући тим од друголигаша до врха. У Војводини је остао три године, остављајући иза себе 114 утакмица и 32 гола.
Али гдје год да је играо у Београду, Пиреју, Новом Саду или на стадионима Европе, Милош Шестић је носио Милосавце у срцу. Говорио је о свом селу са сјетом и поносом. У интервјуима би знао рећи: “У Милосавцима сам први пут шутнуо лопту. Тамо сам научио шта је поштење, шта је труд, и шта значи бити човјек.”
Након играчке каријере, није јурнуо за славом нити за тренерском столицом. Вратио се једноставном животу. Повремено би посјећивао родни крај, обилазио гробове предака.
Милош Шестић није само био фудбалер био је симбол једног времена, човјек који је остао вјеран себи и свом завичају. Није дозволио да га слава промијени, нити да му отме оно најважније - коријене.
Јер за њега, Милосавци нису били само село. Били су светиња. А он, поносни син Милосаваца и Лакташа, пише "Глас Лакташа".
