Ни након 33 године од страдања Срба из средњег Подриња нико није одговарао за стравичан злочин над нашим народом, једино што остаје као права истина јесу исповијести жртава иживљавања муслимана.
Тада је убијено је 3.267 Срба, међу којима и четрдесет троје дјеце. За тај злочин нико није одговарао ни пред правосуђем у БиХ ни у Хашком трибуналу.
На бившој згради полицијске станице у Сребреници, која је служила као логор Насера Орића, постављена је плоча која свједочи о језивом иживљавању над српским народом. Од самог пада Сребренице у руке муслимана, Срби су довођени баш у ову станицу како би били мучени и убијани, жене силоване, мушкарци терани да орално задовољавају једни друге и батињани до бесвијести.
Брано Вучетић имао је само девет година, када је 14. децембра 1992. године остао сам. Тог дана убијена му је цијела породица, а он одведен у логор у Сребреници заједно са другом дјецом.
"Када су побили све у селу, буквално и животиње, апсолутно све што се мрдало, онда су пришли нашој кући и позивали нас да се предамо. Ми смо се наравно оглушили о тај позив, владао је страх и паника, дјеца су плакала, а све је изгледало као хорор филм. Када су видјели да се не предајемо говорили су нам да ће нас набити на ражањ и да ће да нас испеку живе, да ће да кољу четничку дјецу", казао је Вучетић.
Како је навео, српску дјецу су тукла муслиманска дјеца и пребијала их готово до бесвијести.
"Притискали су нас да се предамо, али нисмо, јер је превелики страх био у нама. Бацили су нам прво једну, па другу бомбу, од које сам и рањен. Имао сам на десетине рана и сам себи сам видао ране. Задњих мјесец дана били смо у једној соби, добијали смо врло мало хране и воде, само толико да можемо да преживимо", истакао је Вучетић и додао:
"Малтретирали су нас, а муслиманска дјеца су нас тукла, пребијали су нас. Морали смо да радимо физичке послове и за све вријеме у логору нисам се ниједном окупао!"
Међутим, најболније сјећање тада деветогодишњег дјечака Брана био је моменат када је сазнао да су му муслимани убили и оца и брата, након ослобађања.
"Најупечатљивија сцена која ће ми заувијек остати у памћењу јесте и најрадоснија и најтужнија за мене, а то је кад је један човјек видео своју дјецу након 56 дана, која су била са нама у логору. Тај загрљај, ти крици, то је било много тешко. А са друге стране када сам га питао за мог оца и брата, само ми је рекао да нису живи", казао је Брано.
