Брану Вучетићу из Бјеловца код Братунца муслимани су побили цијелу породицу, а њега, тада деветогодишњег дјечака, одвели у логор.
Присјећа се дана које је крвав, израњаван и пун гелера по тијелу преживљавао у нехуманим условима.
Када су га коначно пустили, након више од педесет дана, на кућном прагу није имао ко да га дочека.
"Моја мајка Радојка, отац Раденко и брат Миленко који је имао само седамнаест година и на самом почетку рата 16.9.1992. у засједи ми је погинула мајка и тај комби који је превозио храну било их је 8, погинуло је 7 између осталог и моја мајка Радојка, послије 3 мјесеца изгубио сам цијелу породицу", каже Брано и наставља:
"У логору у Сребреници сам провео 56 дана у нехуманој ситуацији, ни једном се нисам окупао, није ми пружена медицинска помоћ, био сам рањен и данас преко 20 гелера имам у тијелу од тога 2 у мозгу".
Брано, његове комшије и пријатељи муслиманским џелатима били су криви само што су Срби.
"Ми смо били нико и ништа. Нисмо били легитимна војна мета, никоме ништа нисмо скривили, нажалост су нас заробили, ранили, одвели у логоре гдје смо врло мало добијали хране, само онолико да преживимо", прича Брано.
Данас је супруг и отац, вјера му је каже помогла да настави са животом, али посљедице страхота преживљених током Одбрамбено-отаџбинског рата прогоне га и данас.
"Уз молитву, вјеру у Бога успио сам да опстанем и да будем психички добро, наравно посљедице остају ПТСП, али формирао сам породицу имам двоје малољетне дјеце, живот се наставио даље", говори Вучетић.
Више од три деценије након свирепих убистава Братуначких синова, браће, мајки, кћерки, сјећања све више боле, јер нема ни казне за починиоце злочина, нити правде за жртве. Српске жртве из Подриња ријетко ко помиње, а потомке највише боли ћутање правосудних институција.
