На Задушнице се у црквама служи Света литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, а послије службе се обилазе гробља, гдје се прислужују свијеће.

Носи се онолико свијећа колико се мртвих помиње. У свим крајевима Србије на гробове излази свештеник да окади гроб. Ако је неким случајем свештеник спријечен да дође, онда неко од присутних тамјаном обави прекађивање.

Заједничко за задушнице у свим крајевима јесте излазак на гробље и организовање послужења на гробу. Некад су то само пита, пециво, кафа и вода. Понегдје се изнесу кувана јаја и печење. На гробљу се ваља послужити макар једним залогајем, обичаја ради.

Понудама се служе рођаци који су на гробље изашли, а не одбијају се ни непозната лица, ако сама приђу гробу. Сматра се за велики гријех и увреду мртвима ако би се неко одбио или чак отјерао од гроба.

У Србији се и до данас задржао обичај по коме на гробља, на дан задушница, треба изаћи што раније, а свакако прије подне. Традиција потиче од чињенице да се некада ваљало прво отићи на литургију у цркву, па тек послије тога на гробље.

У источној Србији се вјерује да свијећа упаљена на Задушнице гори све до сљедећих. Такође, постоји вјеровање да ако се на Задушнице не упали свијећа, мртви ће годину дана бити у мраку. У источним крајевима тог дана не ради се ништа с вуном, а маказе су затворене, да би и вучје чељусти биле затворене.

Овај празник увијек долази у суботу јер је Исус Христ тај дан, уочи васкрсења, у недјељу, провео упокојен.

Пратите нас и путем Вибера