У Доњим Орловцима код Приједора на стадиону фудбалског клуба Козара који је основан давне 1975.године постојао је прије рата један тим. Тим младих момака који су ту сањали велике снове.
На терену остављали срце и имали тада само један циљ. Да њих 11 зна само за ријеч побједа. И побједили су, али не на терену него у борби за своју отаџбину.
Одбранили су Републику Српску као и сваку лопту која је била усмјерена према њиховом голу. Дали су за њу оно највриједније. Своје животе.
Међу тим јунацима био је и Мирослав Параш. Погинуо је на Бихаћком ратишту 1994. године са 32 године. Син Марко тада је имао само седам година. Остао је без оца. Изгубили смо мајка, сестра и ја тад главу куће, прича с кнедлом у грлу.
Имала је и мајка о њему само да нам прича најбоље. Није знала другачије, каже Марко, јер ваљда код нас људи то тако бива па да све оно што истински носите у души кажете када вас стигне највећа бол.
"Тешко је живјети без оца, судбина је таква. Често сам га и сањао и у тим трену схватите да га више никада нећу видјети", рекао је Марко Параш, дијете погинулог борца.
И нико није ни могао да замисли да Мирослав са својим тимом неће више изаћи на терен. Побиједити и увијек изазвати осмијех на лицима других. Мој стриц, душом и срцем по мом памћењу најбољи човјек, прича Игор Параш.
"Ја се мало боље сјећам него Марко. Био сам нешто старији. Имао сам 12 година кад је стриц погинуо. Често сам долазио са њим, послије њега долазим ту сам", рекао је Игор Параш, рођак погинулог борца и члан Управног одбора ФК Козара.
Долазак на стадион буди посебну емоцију овим момцима. Није их могуће суздржати у тим моментима. Знају само једно да би отац и стриц данас био поносан на њих, јер су на мјесту које је називао својом другом кућом.
Срећан је и Драгомир Томчић- Брацо што их види да долазе тамо гдје је неко њихов на терену увијек остављао срце. Он је тим од тих 11 момака познавао најбоље. У клубу је од оснивања. Ускоро ће то бити 50 година. Поглед му увијек при доласку на стадион лети, каже према споменику на којем се налазе имена јунака Републике Српске.
Клуб и данас има момке који чувају све оно што је у аманет оставио непобједиви тим. Водиља су им на свакој утакмици. Сваки пехар посвећен је њима.
Једно село изгубило је младост. Доњи Орловци и данас тугују за овим момцима. Најмање што можемо да урадимо је да улажемо у овај клуб и не дозволимо никада да се угаси, кажу из локалне Борачке организације. Све треба да се пренесе и на будуће генерације.
Божидар, Раде, Остоја, Младенко, Љубинко, Душко, Мирослав, Рајко, Зоран, Ранко и Мирко. Ова имена налазе се међу 32 000 погинулих бораца Републике Српске. И, тамо гдје су отишли сигурно су најбољи. Сједе овај пут на трибинама, помно посматрају са тог бољег мјеста утакмице и вјерују у сваку побједу њиховог фудбалског клуба Козара.
