У 57. години живота напустио нас је истински јунак Одбрамбено - отаџбинског рата Ненад Васић Бајро.
Ненад је рођен 1968. години у Појезни, код Дервенте.
За вријеме Одбрамбено - отаџбинског рата био је припадник Осињске бригаде, након тога и чете војне полиције 27. Моторизоване (Дервентске) бригаде.
Његови саборци говоре да нису видјели храбријег борца у току рата, а томе свједоче чињенице да је Ненад Васић одликован на Видовдан 1993. године указом предсједника Републике Српске др Радована Караџића „Златном медаљом за храброст”.
Двије године након тога, 1995. године предсједник др Радован Караџић хтио га је поново одликовати „Орденом Милоша Обилића”, међутим, Бајро је своје одликовање препустио свом саборцу, сматрајући да је за њега част и задовољство што је већ једном одликован и да не треба он да има два а неко од других јунака ниједно.
А овако је о Ненаду Васићу у својој књизи "Гробови говоре истину" писао поручник Милан Гаврић, припадник Осињске бригаде:
Ненад Васић, од оца Славка и мајке Драгице, по надимку Бајро, рођен 1968. године у Појезни, имовно стање лоше- сиротиња. Кад је Ненад напунио седам година, умро је отац Славко, од тада за њега и мајку Драгицу почиње ново, нимало лијепо вријеме, борба за голи живот, борба за опстанак. Након основне школе сурова судбина тјера дјечака трбухом за крухом. Одлази у Хрватску да својим нејаким рукама зарађује за преживљавање мале породице; мајке и сестре.
Вјеровао је тада у поштење и у своје младе руке, вјеровао је у бољу и срећнију будућност. Његово вјеровање прекинули су напади хрватских екстремиста на Србе и све што им припада. Враћа се у родно мјесто јер за њега није било мјеста у „Лијепој њиховој“. Још једно понижење, још једна рана.
Схватио је да треба бранити огњиште, своју дједовину, српски род и све што му припада: вјеру православну, обичаје и културу. Није се двоумио, марта 1992. године, узима Бајро пушку и наставља борбу за опстанак. Није му тешко пала борба за опстанак, навикао се на њу од рођења, преко дјетињства, дјечаштва, па до те 1992. године. У свим акцијама био је међу првима, неустрашив и пун вјере у себе, саборце и командира Саву Чолића. За примјер је био од Томасовог брда, преко Дервенте, Ободног канала, до Брода, Бараковца и маглајског ратишта.
Дана, 25. јула 1993. године боравили смо у команди 4. чете, уприличена свечаност- скромно славље. Прочитан је Указ предсједника Републике Српске, др. Радована Караџића о одликовању „златном медаљом за храброст“. Аплаузи, весеље и честитке храбром борцу Ненаду. Сви сабоци одушевљени су овим одликовањем.
Велико признање- одликовање у праве руке.
Посматрам Ненада, стичем утисак да се не радује. Није тако, радује се он, али му његова скромност не дозвољава да показује претјерано радовање, уз вриску, смијех, пјесму и галаму. Сједи, дјелује забринуто, мршав, рашчупане косе, више ми личи на дјечака послије фудбалске утакмице него ли на хероја овог зла времена.
Истина налазим се пред херојем, са стидом и поносом. Свјетлуцава два црна ока истовремено говоре о скромности и поносу. Лагано лута погледом по присутнима, пребире ратне догодовштине или размишља о предстојећим животним борбама, на које је навикао од дјетињства. Нада се Ненад бољем животу.
