У међувремену креће агонија око размена тела. Да их бар сахране. Горажде је котлина, муслимани окружени Србима, намирнице траже. Татјана Маринковић долази до докумената које потписује Ахмет Сејдић. Надређенима 23. новембра '92, између осталог, пише:

"Понуђена су тела осам четника плус три жива цивила (ради се о женама с подручја Бурсића и Хедровића (жене које су убацивали у тунел, прим. нов.)), од којих су за два наша жива цивила из логора Узамница дата два тела убијених четника на Бродару (врло могуће докторка и мед. сестра, јер се све поклапа, прим. нов.), а за шест тела четника убијених на Меремишљу симболичне количине хране (пет тона брашна)."

У извештају од 1. децембра Сејдић наводи да је 25. новембра обављена размена: "12 лешева погинулих четника из борбе на Меремишљу и четири леша погинулих четника из борбе на Лиму/ Бродар, 9. 9.1992, за које је разменом планирано добити одређене количине прехрамбених производа: 6 тона брашна; 3 т кромпира; 0,5 т пасуља; 0,5 т шећера, 0,2 т пиринча и 10 боксова цигара".

- Шта пише, не знам, али знам да су размењени за 27 тона брашна, био сам на размени - Маћашев ће и додаје:

- Четворици из тунела су сјекли ноге и руке, па запалили.

Сви су се после вратили на положаје. Бубања гине јануара '93, Симић априла '94.

- Ноћу, кад почну руке да ми се зноје, одем у Јагодину, на Слађанов гроб, будем два-три сата и вратим се - каже Маћашев, који је тек после десетак година отишао у тунел с породицом. Скупљали су чауре.

Шимшић се тешко мучио после рата. Туцао камен у "Граниту" док фирма није пропала, па осам година био без посла. Надничио и по Мачкату.

- У шест устајање, чисти шталу, музи краве, а кад је клање стоке, и до два у ноћ радиш. Ето шта смо ми, српски борци дочекали - казује док дим цигаре иде увис.

- Микаила смо срели испред продавнице у Мокрој Гори. У опанцима, ритама - српски војник. Купили смо му бокс цигара - сећа се Маћашев, а Шимшић нам вели:

- Сјети ме се Емир Кустурица, код њега сам осам година радио, па прешао на ХЕ, ево четврта година. Инвалиднину нисам успео. Нико нас не шиша. То ми је криво.

Нико 33 године није дошао Божовића да пита: "Како живиш, треба ли ти посао или нешто?"

- Милостињу нисам тражио, само посао. У 50. сам почео да радим, немам ни 15 година стажа неопходних за пензију. Радиш, а све живо те боли, остале последице. Пре сам био јачи, сад ме стиже, често мислим на тунел. Баш сад, кад сам све средио, кад могу да живим. Синови су своји људи, имам и две унуке - прича Божовић, те ме на крају расплака и закуца:

- Али, вјерујте, дуго сам мислио: "Боље да сам погинуо, моји би боље живели." Боље су прошли, боже ти опрости, они који су погинули. Макар је породица живела, деца добила стипендије...

Слађана убила српска рука

Слађан Симић погинуо је од српске руке 8. априла '94, кад су четврти пут нападали Горажде.
- Наши ровови били су повезани с Рогатичанима, а он је војсци носио вунене чарапе, не ракију, како се причало. Дан, пет по подне. Изгрдио је Рогатичане што пију на положају, па један окрене митраљез и убије га с леђа. Нађемо га касније другар и ја, у гепек и код Јоке, Слађанове мајке. А она: "Немојте да га пипнете!" - прича Маћашев, а Шимшић вели:
- Враћао ме тад Слађан да не идем у борбу, а ја њему: "Што ти идеш?" Каже: "Ја не могу погинути", био је у позадини јер је био рањен. И ето ти судбине - погину!

Порука преко заробљеника

- Пошто се није знало шта је с нама, командант руђанске бригаде Вучковић је по заробљеном муслиману послао поруку кад и на ком каналу да разговара с њиховим командантом. Они су све време говорили да су живе докторица и медицинска сестра, да смо ми у затвору у Горажду, да имамо третман по Женевској конвенцији... Све да би тражили услове. Кад смо изашли, наши су схватили да их лажу - прича Токовић.

Пратите нас и путем Вибера