Васкршњи пост се сматра најстрожијим и стога се светој тајни причести приступа са великом стрепњом.
Ево шта о томе говори отац Гојко Перовић.
Отац Гојко Перовић има бесједе које просвјетљују, док га вјерници пажљиво слушају.
О припреми за причест овако је говорио:
"Пред причешће човјек треба ипак да се припреми. Не може нико да каже да је заслужио да се причести. Причешћу се прилази са ставом да сам грешан. "Ја недостојни слуга божији Гојко, прилазим да се причестим."
Ако сам дошао пред причешће и кажем: "Ево ме Боже постио сам дошао сам да се причестим, добар сам, праведан сам..." Е ти Гојко, склони се! Ти си већ свети човјек, теби не треба ништа.
Само један тип људи није заслужио да буде причешћен а то су они људи који мисле да су достојни.
Шта, постио си пост, исповиједио си се, ниси ништа ни јео ни пио од поноћи и мислиш да си достојан? Не, то треба да те подсјети колико си грешан. И то што си примио причешће добијаш га не зато што си зарадио, већ зато што ти Бог даје по својој љубави.
Али опет, када је већ тако када Бог даје по љубави, ред је да се припремимо за то причешће.
Када нам долазе гости, жена спрема ручак, прави торту, пере завјесе, а тај гост не долази да би јео, пио и гледао завјесе, већ зато што смо пријатељи и лијепо му је да се дружимо. Али не спремам ја то да би он мене похвалио, него зато што га волим и што желим да има у кући свега да га почастим и зато да му буде лепо.
Из љубави, а не зато што ће неко да ме бодује.
Исто тако: Богу не треба ништа, ни то што постимо, ни то што се молимо, он је Бог једноставно и без тога. Него нас позива у своју близину зато што нас воли. А ми већ кад идемо код њега ред је да се мало средимо, да се намјестимо. Ред је да изађем пред њега најбољи могући. И кад изађем пред њега - никакав сам. И опет, кад сам никакав, не значи да треба да будем крмељав, рашчупан и флекав.
Зато, сутра када одете у цркву да се причестите, благослов имају прије свега они који су крштени, они који су постили пост од срца, они који су постили пост да би Богу угодио, а не да пости да прича људима и хвали се.
Најправилније је да се човјек исповиједа код свог духовника. Зашто? Може човјек да се исповиједи било ком свештенику, и тај дио је универзалан. Али има и други дио исповијести, тај коме сам се исповиједио - било би добро да он мени нешто каже, да прокоментарише то што сам му рекао, да ми да неки савјет...А чињеница је да то буде неки свештеник који ме већ познаје.
Као када идете код изабраног љекара. Или када жена иде код гинеколога који јој води трудноћу. Зашто? Није свака жена иста, није свака трудноћа иста. Доктор прати шта се дешава... И када дође порођај, доктор зна с чим има посла.
Свештеник код којег се исповиједите мора да вас зна како би вам дао најбољи савјет.
Значи, за причест су спремни они који су крштени, који су постили срцем, који су се исповиједили срцем, ко није нисаким у свађи. Не можемо доћи да се причестимо, а људима говоримо "бјежи ми с очију, тебе нећу, с тобом се не дружим..." Од Бога тражимо нешто што не заслужујемо, а друге људе одсијецамо из живота. То не иде једно с дргим. Ја сам свештеник и у мом типику пише да не смијем да служим литургију ако сам у свађи с неким. Него ми пише да се измирим са неким ако неко има нешто против мене. Не ја против њега, него он против мене. Али моја обавеза као свештеника и вас као хришћанина је да урадите све оно колико је до вас, да будете у миру са собом.
Па не мораш сада са сваким на силу да се дружиш, али мржњу и непријатељство не смијеш да гајиш према другима.
Када дођеш пред причест треба да стојиш праведан и на миру са собом.
За причест нам, дакле треба:
Да смо крштени
Да смо постили срцем
Да смо се исповиједили срцем
Да не гајимо мржњу према другима
Да се од поноћи ништа не једе и не пије."
