Дан када су људи први пут упознали малог Исуса Христа прослављамо као Сретење 15. фебруара.
Четрдесет дана по рођењу, Богородица донесе у Јерусалимски храм свог сина да га по закону посвети Богу. У храму је угледаше старац Симеон и удовица Ана, који у малом Исусу препознаше дуго чеканог Месију.
Фарисеји јавише ову вијест цару Ироду, који помисли да је то нови цар о коме су му звездари са Истока говорили, па брзо посла људе да убију Христа.
Међутим, породица је предосјетила опасност и по упутству анђела упутила се у Мисир.
Сретење се у народу тумачи као дан када се срећу зима и љето. Понегдје се каже и Обретање, јер се овог дана обрће зима у љето. Зато се прича да кад се сретну зима и љето на Сретење, онда зима каже љету: “Ти мени дајеш голе и босе људе, а ја теби обучене”, а љето одговара: “Истина,али се мени много више радују него теби.”
Из ових причања очигледна је стара народна подјела године на зиму и љето.
Вјерује се да на овај дан мечка излази из свог склоништа и погледа да ли има сјенку. Ако је има, онда се окрене и враћа у пећину да одспава још шест недјеља, колико ће зима трајати. Ако нема сјенку, онда се одгега у шуму у потрази за храном.
Врапци до Сретења бирају своје невјесте, а на овај дан се вјенчавају и тада су најгласнији и најбучнији, а пошто они не живе дуго, брак им траје кратко, па младенци избјегавају да вјенчавању на Сретење.
Дјевојке добро гледају кога ће прво ујутру срести, јер се вјерује да ће и будући младожења личити на мушку особу коју су тог јутра среле.
Овај празник је крсно име појединих родова, а абаџије су га узеле као крсну славу еснафа. Сретење, које су народна машта и искуство обогатили низом обичаја и вјеровања, посебно је значајно за српски народ и усљед чињенице да се на овај дан збио најпреломнији догађај у нашој историји – подигнут је 1804. године у Орашцу Први српски устанак под вођством Карађорђа. Држава Србија од 2001. слави Сретење као Дан државности.
Празник Сретења Господњег се у католичким и протестантским земљама назива Канделора (од латинског, Фестум цанделарум-празник свијећа). У Италији се Канделора сматра посљедњим даном зиме.
Овог дана се предсказује вријеме. По вјеровању, ако пада снијег или киша – зиме више неће бити, а ако сија сунце – биће још хладног времена.
На Канделору се освјештавају свијеће, које се чувају у јастуку и пале само у случајевима крајње невоље, ако се разболи укућанин или домаћа животиња, и вјерује се да њен пламен и дим моментално лијече.
