ATV

Бијељина

Потребна помоћ породици Новаковић која храни троје дјеце са сметњама у развоју

  • Извор: АТВ
  • 26.09.2023. 19:45

Љубиша, Живана, Михајло. Двадесет двије, двадесет једна и деветнаест година. За мајку Зорицу највећа срећа, али и највећа брига јер јој сва дјеца, њих троје, имају потрешкоће у развоју. Тешко животно бреме сама носи на својим леђима свакодневно. Брине о њима, а када легне да спава, каже, једина мисао јој је да ли ће и шта имати сутра да једу.

У томе им помаже супруг и отац који ради за дневницу по цијели дан. Али од тога и новца који добија за његу дјеце, једва спајају крај са крајем. Радила би и она, прича, али тада би дјецу могла препустити само Богу, јер без ње, тешко да би могли сами функционисати. 

"Па тешко ми је пуно, али шта ћу, они су моји. Ја их морам гледати, нема ко други, ја им морам и просити, и хранити и најтеже ми је када тражим од некога двије марке да купимо хљеба. То дрхтим па онда тражим. Идем у манастир, молим се Богу, свашта. Ја бих за њих и живот дала ако треба. Сада када би неко рекао биће ти дјеца као остала дјеца, ајде стави главу на кладу да те закољемо, ја бих и то урадила", рекла је Зорица Новаковић, мајка троје дјеце са посебним потребама.

"Само да њима буде боље. Да може боље, ја бих вољела, али не може. То само ово моје зна срце. Ја бих вољела сада да има он кола, да он мени помаже, а не да ја тражим од народа да ми помогне. Кад видим његове другове како раде, мене душа боли. То је тежак живот мој", рекла је Зорица.

Свјесни живота какав живе, проблема са којима се свакодневно суочавају, осмјехе са лица не скидају. Иако су им дани некада сунчани, некада сиви, Новаковићи воле свој живот. Само би вољели, кажу, да је мало квалитетнији. 

"Па не скидам га, некад га скинем и дан буде, једва чекам да прође само, да идем на нови дан. Ја само размишљам о кући, како треба да се уреди, како када би се уредила, можда би била боља и тако", рекла је Живана Новаковић.

- Шта теби недостаје највише у овом тренутку?

"Па недостаје ми друштво. Овако кад имам то нешто сиће, одем, ту има један кафић близу, попијем кафу, али и то назор, једва чекам да одем, људи ме гледају, срамота ме", рекао је Љубиша Новаковић.

- Шта ти треба највише?

"Кућа". 

- Имаш ли своју собу?

"Немам". 

- Је ли ти потребна соба?

"Потребна је", рекао је Михајло Новаковић.

Док осмијесима разгоне тугу, свако од њих има нешто што га испуњава и чини срећним. Живана своју мирну оазу у којој заборавља на све бриге проналази са кућним љубимцима – мачкама. Љубиша све животне недаће заборавља док помаже родитељима онолико колико може. А свој допринос да тако што нахрани стоку коју имају и од које се хране, води бригу о дворишту, а након што то обави, машта о неком бољем, сретнијем времену.

Времену које би му донијело боље услове за живот. Функционалну кућу, купатило, топлу воду, гријање, сопствену собу и оно за чиме му срце највише вапи – правог друга. 

Породици Новаковић у овом тренутку највише је потреба топла, људска ријеч, топлина дома, и онолико колико од срца свако од нас, може да им да.

Пратите нас и путем Вибера