Још од давнина, за кађење се користе тамјан и брикет, а раније је то била смирна.
Смирну је за кађење користио сам Исус Христ, а према предању, добио ју је у пећини по рођењу, заједно са златницима. Наиме, брикет и тамјан симболизују љубав према вјери и топлоту душе домаћина, док мирис тамјана симболизује благодат Светог Духа.
Кађење тамјаном назива се бијели дим, и служи уклањању сила које нису пожељне у једном хришћанском дому. Име бијели дим настало је као супротност црном диму, у који спадају паљење различитих ствари у магијске сврхе, као и дим цигарета.
Православни хришћани вјерују да кађење тјера све негативно, па је присутно при сваком црквеном обреду, попут литургија, јутарњих и вечерњих молитви, као и током обављања свих светих тајни, од крштења и вјенчања до јелеосвјећења (молитве и помазивање болесних освећеним уљем).
Према вјеровањима многих учења, не само црквених, тамјан доноси добро здравље свим укућанима, па се кађење дома препоручује и из овог разлога.
Прихватање кађења и тамјана од стране хришћанске цркве није просто преузимање елемената из незнабожачког култа, већ увођење нечега што има основа у Светом Писму.
Тако у књизи пророка Малахије пише да ће се у Месијанска времена од истока до заласка сунца приносити Богу жртва чиста и кандило. Под “чистом жртвом” још најранији хришћански писци, попут Светог мученика Јустина разумјели су свето причешће, а под кађењем употребу тамјана. Према овом месту Старог Завета, сасвим је било блиско хришћанима да при причешћу употребљавају тамјан.
Када кађење обавља свештеник, у цркви или дому својих парохијана, он кади иконе и друге црквене реликвије, као и присутне особе, док укућане који стицајем околности нису ту спомиње у молитви. Кађењем људи примају се њихове молитве Господу и даје им се освећење.
Када је у питању став цркве, тамјан означава подизање ума и срца вјерника ка небу током молитви.
Кађење може, поред свештеника, да обави и сам домаћин куће, исто као што се и сам моли Богу и пали свијеће, а то се обично практикује на дан крсне славе или заједничке молитве уочи недјеље и великих празника. Неки то чине свакога дана, и то није неисправно нити штетно.
Кућу би требало да окади свештеник након грађења, сређивања, кречења и било каквих већих промјена. Потребно је да у просторији у којој се налазе иконе припремите свијећу, кадионицу, тамјан, чинију са водом и босиљак. Уз то, требало би да спремите и једну посуду са мало брашна, чашу уља и четири мале свеће, које ће се касније залијепити на зидове стана. Свештеник ће очитати молитве и мало помазати зидове освећеним уљем. У молитвама при кађењу, читају се молитве за напредак дома, здравље и срећу укућана, посебно дјеце, за слогу, љубав и међусобно разумијевање оних који живе у кући.
Кандило би требало да стоји испред иконе, обавезно се пали на сваки празник и недјељом, али може и да гори без престанка.
Кандило и пламен симболизују светлост Христове науке и свјетлост живота светитеља испред чије иконе се кандило пали. Оно истовремено подсећа своје укућане да живе свијетлим и чистим животом.
