Љубомир сад живи у дворцу, а са супругом је кренуо од само једне краве. Синове није морао да тера у шталу, сами су хтели па је то већ поодавно и озбиљан породичнибизнис.
Све је почело прије око 25 година када је ријешио да се из Њемачке с породицом врати кући док, каже, дјеца нису пошла у школу.
Док су сви хрлили преко, посебно у Њемачку, он је пресјекао и вратио се у завичај, у село код Бијељине у Републици Српској.
Данас је газда са 100 музних крава, биковима, јуницама и новом шталом у којој ће их ускоро бити чак 150, али и два робота који ће све радити умјесто њих - да музу, чисте, дезинфикују и све друго шта треба, само дугме да се притисне.
Каже, да олакша и супрузи и себи послије оволиких година вриједног рада. Дневно мљекари преда око 1.500 литара млијека. На посао се не жали, као ни на исплату али каже да би ваљало да цијена млијека буде већа.
"Тешко је произвести литар млијека, треба цијена да буде јача", каже Љуба додајући да људи не знају колико је тешко доћи до тог литра. Плус, тешко је данас доћи и до радника.
Али свега тога не би било без сложне породице, тачно се зна ко шта ради и куд ко иде.
"Устајемо рано, лијежемо касно", каже Љуба и додаје:
"Овај посао тражи радника, краве траже много посла".
Љубомир не крије срећу што су синови изразили жељу да остану на селу, на свом имању, да ту живе, раде, зарађују и стварају будућност.
Додаје и да му Њемачка никада није била крајњи циљ, само станица до прве зараде која би могла да обезбиједи добар почетак у завичају.
Зато су се кући вратили и прије него што су дјеца пошла у школу јер су знали, ако остану, остаће тамо заувијек.
.webp)
