Ријетки су догађаји који људе у Рами испуне осјећајем радости и среће, а повратак седмочлане породице на огњиште родне куће никог ових дана не оставља равнодушним.
Испунио је Дарко Ћалиш жељу свог покојног оца, али и своју, те се с породицом вратио родној кући у Прозор/Раму, а таква животна прича заслужује да за њу чују сви.
У веселом породичном Ћалиши су се из Кострене поред Ријеке вратили прије неколико седмица, пише "рама-прозор-инфо".
"Многи су разлози за повратак били: Због трошкова живота, посебно станарине која се непрестано повећавала, тешко је било све финансијски издржати. Ништа нас није везало горе, овдје имамо слободу, а и породична кућа не тражи станарину. Но, без обзира на трошкове становања, жеља нам је увијек била вратити се дому. Никад нисмо замишљали трајно остати горе", испричала је за портал "рама-прозор.инфо" супруга Анђа.
Живот проведен у Републици Хрватској био је обиљежен свакодневном носталгијом и жељом за повратком. Више од 14 година ишчекивали су одлазак у родни крај за Божић или неку другу пригоду и њему се радовали.
"Из Раме смо отишли 2013. године у Кострену код Ријеке, а прије тога сам радио као конобар у Дубровнику. У Ријеци сам радио адаптацију станова, усавршио посао па и самостално отворио дјелатност. Увијек смо с нестрпљењем чекали кад ће годишњи, кад ће Божић да дођемо. На крају смо сви чекали кад ће супруга Анђа рећи идемо кући", кроз шалу ће Дарко.
Томе је наравно претходио разговор и припрема терена за повратак, разговор о могућем запошљавању у Прозор/Рами. Дарко је већ договорио посао код једног локалног предузетника па је од 1.7. започео с радом. Све се посложило и сјело на своје мјесто. Породица је ово с петоро дјеце, а школараца је четворо.
Вишегодишњим боравком у Кострени и активностима у жупи стекли су многе пријатеље, познанике, а редован одлазак на мису и помагање жупнику у разноврсним пословима оставили су неизбрисив траг у жупи толико да су од жупника и жупљана добили дар за успомену и захвалност за све; а посебно што су својим животним примјером били узор свима. Због добрих и драгих људи у Кострени повратак им је био тежак, а многи су због одласка и плакали.
Анђа наводи реченицу жупника: "Ништа више неће бити исто". О дочеку у Раму вели Дарко: "Дочек у Рами био је опет са сузама, али сузама радосницама јер се враћамо. Одушевљени су сви и сретни, срце је некако пуно".
Најсретнија је бака Ана која каже "Срце пуно, пуна кућа". Нису изостали ни планови за даље у Рами, па Дарко каже:
"Планови за даље су напредовати, радити; вратио сам се и не мислим људи ево ме, ја сам ту, Боже помози, пашће с неба, него спреман сам радити. Овдје ће лакше бити јер станарину не морам плаћати, а животни трошкови су пуно мањи. Ипак смо овдје међу својима".
Имају и поруку за све оне који се мисле вратити:
"Код куће је најљепше. Треба чврсто одлучити, одвагнути, пресјећи и то је то. Не треба се бојати повратка. Ко хоће радити, наћи ће себи нешто; отворити неки ОПГ, додатно се може и овдје зарадити. Само требају радишне руке, воља и склад у породици".
Даркове спретне руке олакшаће вам и помоћи око цијелог уређења куће; уз оваквог мајстора адаптација и уређење простора за живљење није више проблем стога будите слободни потражити његову помоћ.
У тијеку су пријаве и рјешавање папирологије око пријаве, а с уписом дјеце у школу неће никад закаснити. Свака рамска школа с радошћу ће их дочекати и уписати.
