Од Титове смрти прошло је 45 година, али многи грађани бивше СФРЈ и даље обилазе његов гроб у Кући цвијећа на Дедињу, у Београду, гдје је прије десет година сахрањена и његова супруга Јованка.

Датум Титове смрти поклапа се са почетком економске кризе у СФРЈ. Тито се разболио у 88. години, али га то није спријечило да учествује на Самиту несврстаних у Хавани 1979. године. Нову 1980. годину дочекао је у Карађорђеву, али није могао да стоји, па је честитку народима Југославије изговорио сједећи. Три дана касније смјештен је у Клинички центар у Љубљани због зачепљења бутне и поткољеничне артерије, а 20. јануара ампутирана му је лијева нога, док су му током фебруара отказали бубрези, а затим су се јавили проблеми са срцем и плућима.

Умро је 4. маја 1980. у 15.05 сати. У 18.50 сви ТВ екрани зацрњени су на 30 секунди, а онда је спикер Миодраг Здравковић сузних очију изговорио: “Умро је друг Тито”.

Сахрани Јосипа Броза Тита у Београду присуствовало је више од 200 истакнутих личности из цијелог свијета, укључујући и предсједника СССР-а Леонида Брежњева, канцелара тадашње западне Њемачке Хелмута Шмита, челника DDR-a Ериха Хонекера и британску премијерку Маргарет Тачер.

Тито је сахрањен уз тактове Интернационале и југословенске химне, а у градовима и лукама широм државе од‌јекивале су сирене.

Десет година касније бивша Југославија била је поприште грађанских ратова, након сецесија бивших југословенских република, прво Словеније, а затим Хрватске и Босне и Херцеговине.

Јосип Броз Тито рођен је у Кумровцу, у Загорју, у мјешовитој хрватско-словеначкој породици маја 1892. године. Током његовог живота као датум рођења обиљежаван је 25. мај, и то као “Дан младости”.

Као аустроугарски војник учествовао је у Првом свјетском рату, с чином каплара, између осталог и на српском фронту. Рањен је и заробљен у Галицији, на руском фронту, 1915. године, па је извјесно вријеме провео као заробљеник у Русији. У његовим званичним биографијама, у послијератном периоду, навођено је да је потом учествовао у Октобарској револуцији.

У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца вратио се крајем октобра 1920. године, када постаје члан Комунистичке партије. Године 1937. постао је генерални секретар КПЈ, послије смјењивања и стријељања Милана Горкића, претходног лидера те партије. Радио је и школовао се 1936. и 1937. године у Коминтерни у Москви.

Било је то вријеме најоштријих чистки унутар совјетске номенклатуре и комунистичке интернационале, када је ликвидиран знатан број и југословенских комунистичких првака.

Као лидер КПЈ предводио је у Другом свјетском рату партизански покрет, а из рата је изашао као легендарни вођа.

Осим борбе против окупатора, јединице под његовом командом спровеле су комунистичку револуцију, током и након рата, у којој су, између осталог, у спровођењу револуционарне “правде” нестале и десетине хиљада некомуниста под образложењем "борбе против сарадника окупатора".

Године 1948. одбацио је Резолуцију Информбироа комунистичких партија и одолијевао снажном Стаљиновом притиску, након чега је годинама вјешто балансирао између источног и западног блока, изборивши сасвим особену позицију Југославије као челнице Покрета несврстаних.

Ни данас није јасно како је успио да од једне мале и ратом уништене државе на Балкану направи лидера великог свјетског покрета; ова слава и данас траје, па је довољно рећи "Београд" у било којој од земаља из блока несврстаних, од којих су многе добијале велику помоћ из Југославије, и да су сва врата отворена.

Његова улога у Покрету несврстаних, у познијој фази, посебно је упамћена по досљедном настојању да се несврстани задрже по страни од утицаја појединих проблоковски опредељених чланица.

У унутрашњој политици оставио је уређење које се на крају показало као неодрживо за функционисање СФРЈ, попут Устава из 1974. године, који је практично развластио државу на рачун република.

(Телеграф)

Пратите нас и путем Вибера