Стефан и Славиша нестали у амбису од 35 метара: Шта крије језеро код Лесковца?

Вода језера је, након готово три дана безуспјешне потраге, коначно "проговорила", али тек онда када више није имала шта да врати.

На обали језера Барје данас нема ничега што би пролазнику указало на то да је на том мјесту претходних дана трајала драма и нада двије породице да ће се њихови најмилији сигурно вратити својим домовима. Нема трака, нема гужве, нема буке, само вјетар који повремено пређе преко површине и разбије огледало воде, а онда се све поново смири.

Људи из овог краја о несрећи која их је задесила говоре тихо, одмахујући главом над тужном судбином двојице мушкараца.

"Ко ће га знати… мртва уста не говоре. Да л' је ветар, да л' су таласи, да л' је риба... То су само они знали", каже за Телеграф.рс један мјештанин села Барје.

Пут до језера које чува тајну

До самих дијелова обале језера Барје не долази се лако, аутомобилом готово никако, једино пјешке или трактором, уз доста опреза и стрпљења. Постоје уски путићи које су рибари утабали стопалима, стазе које се једва назиру између шибља и младог растиња. Неки од тих пролаза данас су затворени, јер су стабла током зиме попустила под снијегом и остала да леже препријечена преко некадашњих прилаза.

Фудбал

Овако је Кристал Палас повео против Зрињског

Стрмина према језеру није блага, тло је натопљено подземним водама, а блато је тешко и лепљиво, хвата се за обућу и не пушта лако. Сваки корак мора да се мјери. На појединим мјестима, док силазиш ка води, имаш осјећај да те земља задржава, као да те упозорава да се окренеш и вратиш одакле си дошао.

Када се коначно стигне до саме обале, вода изгледа мирно, као да се ништа није догодило пре само недељу дана. Површина не открива дубину, а дубина на језеру Барје умје да буде нагла и озбиљна. У појединим зонама, кажу познаваоци, дно се спушта готово од‌једном, јер језеро није природно формирано, већ је настало преграђивањем ријечне долине. Испод воде су остале старе линије речног корита, потопљено дрвеће, неравнине и препреке које се не виде са површине.

Четири живота однијела вода

Језеро Барје је акумулација из које се Лесковац снабдева пијаћом водом, али је истовремено и мјесто окупљања, риболова и викендица. Лети, са друге стране од мјеста гдје се догодила ова несрећа, постоји и купалиште. Дјеца скачу у воду, породице доносе столице и сунцобране, а језеро дјелује питомо.

Међутим, старији мјештани памте и другачије приче, оне које су се дјелимично и заборавиле, али и оне на које само тужно уздахују и штуро одговарају.

Прије неколико мјесеци, како кажу, једна жена се утопила, али, према њиховим ријечима, сумња се да је то намерно учинила, као и да је претходно говорила о томе шта планира да уради.

Кроз причу са мјештанима, екипа Телеграфа сазнала је и за догађај од прије више година, када је наводно испливало тијело мушкарца, али уз обавезну напомену да нико не жели да га држите за ријеч јер је тај случај био прије више од пет година.

Такве приче, полуизговорене и обавијене сумњом, дају језеру слој који није видљив на први поглед. Језеро Барје не носи репутацију мјеста на коме се несреће дешавају често, али свака која се догоди оставља траг у колективном памћењу села око њега и управо зато, када страдају људи који су на води одрасли, осјећај је другачији.

Страдали они који "знају воду"

Стефан и Славиша нису били пролазници, туристи или почетници у пецању. Људи из краја кажу да су језеро познавали од дјетињства, да су знали гдје је плићак, гдје је дубље, гдје ветар зна да окрене чамац. Због тога је невјерица већа од страха, јер, када страда неко неискусан, заједница то објасни непажњом, али када страдају искусни, онда нестане и она лажна сигурност - "то мени не може да се деси".

Према причама вишегодишњих и искусних пецароша на језеру Барје, ветар се спушта низ брда, ствара таласе који на тренутак поремете равнотежу, а хладна вода не оставља много простора за реакцију. На дубинама какве Барје има, температура воде је ниска током читаве зиме, а сваки инцидент тада добија озбиљнију димензију.

Регион

Продужено родитељско одсуство: Ево колико сада траје

Данас, свако ко дође до језера и погледа према дијелу гдје је потрага трајала данима, јасно је да језеро Барје неће дати објашњење. Површина је равна, готово спокојна. Ништа не указује на то да је на његовом дну, на 35 метара, завршена једна прича двојице мушкараца који су ту провели пола свог живота.

Хронологија језиве несреће

Према информацијама до којих се дошло током истраге, Стефан Крстић и Славиша Антић су у среду, 18. фебруара, у поподневним сатима стигли у викендицу у селу Црцавац, одакле су планирали да изађу на вечерњи риболов на језеру Барје, мјесту на које су годинама долазили. Те вечери испловили су чамцем на језеро, иако су се временски услови погоршавали, уз појачан вјетар и пад температуре.

Већ у раним јутарњим сатима наредног дана, у четвртак 19. фебруара, породице су покушавале да ступе у контакт са њима, али су мобилни телефони обојице били недоступни. Сумња је постала озбиљна када је недалеко од бране примјећен празан чамац који је плутао на површини, без видљивих оштећења, након чега је алармирана полиција.

Истог дана започела је прва фаза потраге, током које су полиција и ватрогасно-спасилачке јединице претраживале приобаље и површину језера чамцима, надајући се да ће пронаћи било какав траг. Како су сати пролазили без резултата, потрага је наредних дана интензивирана, а у акцију су укључени и специјалистички тимови ронилаца Жандармерије из Ниша.

Због велике дубине језера, која на појединим мјестима прелази 30 метара, као и муљевитог дна испресецаног остацима потопљених стабала, рониоци су користили специјалне сонаре и подводне камере како би лоцирали евентуалне објекте на дну. Породице и пријатељи су за то време дежурали на обали, док је потрага фокусирана на критичне тачке у близини места гдје је раније пронађена рибарска мрежа.

Фудбал

Прва изјава Дејана Станковића: Ја сам поносан

У недјељу, 22. фебруара, сонар је детектовао два објекта на дубини од око 35 метара, а у периоду између 13 и 15 часова рониоци су извукли тела Стефана и Славише. Њихова тијела превезена су у Институт за судску медицину на обдукцију.

Дан касније, 23. фебруара, званични налази су потврдили да је узрок смрти утапање, до којег је дошло усљед хладног шока и немогућности кретања због запетљаности у мрежи, док је утврђено и да рибари у тренутку несреће нису имали прслуке за спасавање.

У селима Вучје и Црцавац, вода више није иста због сазнања да им је у истом трену одузела два човјека које ће, како су навели, памтити по најбољем. Људи ће и даље долазити да пецају, да поправе викендицу, да проведу дан уз језеро. Ипак, у сваком погледу према "пучини" од сада ће постојати и она мисао коју нико не изговара наглас - воду, ма колико је познавао, никада не познајеш до краја.