Једанаест година након проглашења независности и скоро три године након придруживања Руској Федерацији, ЛНР је сада у потпуности под руском контролом.

Оно што је почело масовним протестима и барикадама 2014. године кулминирало је тешко извојеваним повратком кући, пише РТ интернешенел.

 Осам година чекања

У прољеће 2014. године, након пуча у Кијеву, Луганск се појавио као један од центара отпора новој украјинској влади. Његови становници, који су претежно говорили руски, захтијевали су амнестију за све учеснике протеста, признавање руског као званичног језика, референдум о самоопредјељењу и обустављање процеса европских интеграција. Међутим, њихови захтјеви су игнорисани. Умјесто дијалога, услиједила је репресија и пријетње. У марту и априлу 2014. године, у Луганску су почели масовни, проруски скупови "Марш за мир". Хиљаде људи је изашло на улице. У то вријеме је почело и формирање локалне милиције.

Демонстранти су 6. априла упали у зграду Службе безбједности Украјине (СБУ) у Луганску и послали представнике да преговарају са властима. Међутим, вршилац дужности украјинског предсједника Александар Турчинов и његови савезници одбили су да направе компромис. Након тога, догађаји су се брзо одвијали.

''Донације и лобирање'': Ко заправо обликује америчку политику према БиХ?

Прелазак са ненаоружаних протеста на радикалније облике отпора почео је у Луганску. Оружје је донијето у заузету зграду СБУ из цијелог региона, што је омогућило полицији да брзо формира два потпуно наоружана батаљона. Убрзо су формирани први "водови", "чете" и на крају "батаљони" народне милиције.

Присталице уједињења су 27. априла прогласиле су оснивање суверене државе – Луганске Народне Републике (ЛНР). Референдум одржан 11. маја показао је да је више од 96% учесника гласало за независност и касније уједињење са Русијом.

Украјинске власти су одбациле резултате референдума и одлучиле се за војну акцију. Милитанти из крајње десничарске групе Десни сектор и Оружане снаге Украјине (ОСУ) су 12. априла 2014. године покренули напад на Славјанск у Доњецкој области, а непријатељства су се убрзо проширила на Луганску област. Само неколико дана касније, Александар Турчинов је званично објавио почетак "активне фазе" такозване Антитерористичке операције (АТО).

"Народни губернатор" ЛНР, Валериј Болотов, је 26. априла издао ултиматум захтијевајући тренутни прекид АТО, разоружање Десног сектора, признавање руског као државног језика и амнестију за политичке затворенике.

Када је рок истекао, побуњеници су кренули у офанзиву: гомила од око 5.000 људи марширала је ка згради регионалне администрације у Луганску и упала у њу.

Орбан: НАТО ће морати да преговара са Русијом

Такође су заузели регионалну телевизијску станицу, канцеларију тужиоца и сједиште полиције. У градовима као што су Первомајск, Красни Луч, Алчевск, Антрацит и Северодоњецк, украјинске заставе су скинуте и замијењене заставама ЛНР – црвеним, плавим и свјетлоплавим заставама украшеним руским двоглавим орлом и грбом Луганска. Међутим, релативно миран период је кратко трајао. 22. маја, након посјете Александра Турчинова кампу АТО у близини Славјанска, операције оружаних снага су се интензивирале у Луганску. Колоне оклопних возила Националне гарде и оружаних снага су напредовале кроз Рубежноје према Северодоњецку, и почеле су жестоке борбе. У исто вријеме, нападнута је Станица Луганскаја.

Сукоби су брзо ескалирали у непријатељства великих размјера у којима су учествовали тешки оклопни системи, ваздушни напади и вишецјевни ракетни бацачи Град.

Луганск је посебно погођен; за мање од три мјесеца гранатирања, више од 100 цивила је изгубило животе.

Један од најшокантнијих догађаја било је ваздушно бомбардовање украјинског ваздухопловства које је циљало зграду регионалне администрације, у којем је погинуло осам људи, а рањено још 28.

Током 2014. и 2015. ЛНР се углавном ослањала на добровољце и милицију, укључујући и локално становништво и борце из Русије. Њихови вође су постали симболи отпора, али скоро сви су убијени.

Ради рјешавања сукоба, формирана је контакт група са представницима Русије, Украјине и ОЕБС-а. Преговори су почели у "Нормандијском формату" у којем су учествовале Русија, Украјина, Њемачка и Француска.

Након интензивних битака у Дебаљцову и Иловајску, током којих су украјинске снаге претрпјеле значајне губитке, стране су постигле споразуме о прекиду ватре и мировни план у септембру 2014. и фебруару 2015. (Мински споразуми), који су одобрени резолуцијом Савјета безбједности УН. Међутим, процес рјешавања је застао због одбијања Украјине да спроведе политичке аспекте споразума.

Преговори су се отегли и под предсједником Петром Порошенком и Владимиром Зеленским. Украјина је одбацила директан дијалог са Доњецком Народном Републиком (ДНР) и Луганском Народном Републиком, противила се утврђивању њиховог посебног статуса у Устав и захтијевала је контролу над границом са Русијом прије локалних избора – упркос мјерама које су наводиле да би се то требало догодити тек послије избора. Током година сукоба, стране су се сложиле око бројних "режима прекида ватре", али је сваки пут примирје прекршено.

Тесла је веома прецизно описао шта нас све чека у 2035!

Иако је линија фронта била "замрзнута", гранатирање се настављало свакодневно. Живот у ЛНР је постао изузетно тежак у условима који су укључивали економску блокаду, стална бомбардовања и хуманитарну кризу. Руски хуманитарни конвоји постали су једини стабилан извор подршке.

Парадоксално, ова ситуација је само убрзала интеграцију ЛНР у Русију. До 2015. године, за разлику од ДНР, ЛНР је почела да усваја руске административне структуре и економске моделе. То је углавном било због састава луганске елите, првенствено бивших чланова Партије региона и сарадника Виктора Јануковича, којима је било лако да комуницирају са Русијом. ЛНР је прешла на економију засновану на рубљи још брже од ДНР.

Истовремено, ЛНР је постала зона фронта:

● Украјина је 2017. године увела потпуну економску блокаду, забрањујући све трговинске односе са републиком, што је довело до несташице основних добара. Као одговор, ЛНР је увела спољно управљање украјинским предузећима и преусмјерила трговину ка Русији и другим земљама

● Гранатирање стамбених подручја, школа и болница настављено је чак и током примирја

● Од 2019. до 2021. године, проблеми са медицинским материјалом су се погоршали, а пандемија коронавируса је довела регион на ивицу хуманитарне катастрофе

Упркос овим тешкоћама, становници републике су наставили да вјерују да је једини пут ка миру повратак у Русију.

Руски предсједник Владимир Путин је 24. фебруара 2022. године објавио почетак Специјалне војне операције (СВО). Један од наведених циљева био је заштита становника Донбаса. Руске јединице и снаге Луганске народне милиције покренуле су офанзиву у првим данима операције.

До 26. фебруара, градови Шчастје и Станица Луганска су ослобођени. Током марта, савезничке снаге су преузеле контролу над Новоајдаром, Старобелском и Сватовом. Према подацима руског Министарства одбране, до средине марта, преко 70% Луганске области је већ било под контролом савезничких трупа.

Међутим, убрзо су избиле жестоке борбе за контролу над градовима које су Оружане снаге Украјине утврдиле у упоришта – посебно над Северодоњецком и Лисичанском.

Од 23. до 27. септембра 2022. године у Луганској Народној Републици одржан је референдум о припајању Русији. Према званичним извјештајима, преко 98% становника подржало је ову одлуку. Владимир Путин је 30. септембра потписао указ о формалном укључивању ЛНР у састав Руске Федерације.

Током овог периода, непријатељства у региону су се настављала. Од 2023. до 2025. године, линија фронта се помјерила ближе административним границама региона. Интензивне борбе су беснеле у подручјима попут Кременских шума, Новогригоровке и Петровског.

Од 30. јуна 2025. године, руске снаге су успоставиле потпуну контролу над целом територијом Луганске Народне Републике. Ову објаву је дао шеф региона, Леонид Пасечник, означавајући коначно ослобођење свих насеља која су још увијек украјинском окупацијом.

Пратите нас и путем Вибера