Њемачка обећава прилике и сигурност, али многи који су дошло се суочавају с осјећајем искључености. Приче појединаца откривају дубоке друштвене изазове и указују на потребу за промјенама. Све више њих који је у ову земљу дошло по "европски сан" размишља о одласку, упркос томе што су високообразовани и интегрисани.
Упркос томе што мигранти чине значајан дио њемачке популације и економије, али осјећај неприхватања угрожава њихов останак. Студије показују да сваки четврти мигрант разматра одлазак, што би могло имати озбиљне посљедице за тржиште рада и друштвену кохезију. Ово питање отвара ширу дебату о интеграцији и толеранцији у Европи.
"Све што ме је довело у Њемачку било је изгубљено и у једном тренутку сам помислио: доста је, не желим да ми деца, ако их икада будем имао, одрастају у овој земљи", каже Јанис Н, који није желИо да открије своје презиме.
Како каже, напустио је грчко острво Самос са 18 година да би студирао грађевинарство у Њемачкој. Привукао га је углед Њемачке као земље једнаких могућности и социјалне правде. 2020. године, након 16 година и мастер дипломе, одлучио је да се врати у домовину.
До тада је радио у њемачком граду Есену као руководилац пројеката у приватном сектору, а затим као грађевински инжењер на изградњи мостова у јавном сектору, прије него што се окушао у фриленс раду.
"Нећу ти дозволити да се обогатиш овдје"
"Дао сам све од себе да изградим живот у Њемачкој, али сам стално наилазио на препреке. Радио сам на градилишту, а клијент је на крају одбио да плати коначни рачун од преко 100.000 евра. Када сам га питао зашто, одговорио је: Нећу ти дозволити да се обогатиш овдје у Њемачкој", каже за ДW.
Јанис каже да је то био јасан израз нетолеранције према његовом страном поријеклу. Кључ његове одлуке да се врати био је осјећај да никада није био истински прихваћен.
Коначну одлуку је донио када је схватио да ће, колико год се интегрисао, увијек бити виђен као „нека врста Грка“.
"На универзитету си прво лијени Грк, а на послу си корумпирани Грк. Поносан сам што сам Грк. Али менталитет који стоји иза таквих коментара постао је токсичан за мене", каже Јанис.
Четвртина миграната разматра одлазак из Њемачке
Исте препреке са којима се Јанис суочио потврђене су у новој студији коју је објавио Институт за истраживање тржишта рада (ИАБ). Анкета спроведена међу 50.000 миграната старости између 18 и 65 година који су се преселили у Њемачку показује да сваки четврти разматра одлазак. Анкета није укључивала тражиоце азила без признате дозволе боравка.
Анкета, спроведена од децембра 2024. до априла 2025. године, показује да су високообразовани, успјешни и добро интегрисани људи они који најчешће планирају да напусте Њемачку, а управо су то људи који су Њемачкој најпотребнији.
Према студији, намјера одласка је резултат „сложене комбинације личних и економских разлога, проблема са интеграцијом у друштво и перципираним друштвеним прихватањем“. Испитаници су такође навели породичне разлоге, политичко незадовољство, високе порезе и бирократију.
Тренутно, више од четвртине становништва Њемачке има мигрантску позадину. Од 2015. године, имигрирало је око 6,5 милиона људи, углавном из Сирије и Украјине.
Без знања језика - живите као дух
Утку Сен (33) стручњак за сајбер безбједност, такође је напустио Њемачку после три године, вођен сличним осећајем искључености. Своју прву годину у Берлину описује као „медени мјесец“, али је касније схватио колико тежак живот може бити за новопридошлице без знања њемачког језика.
"Као Турчин, увијек сам се осјећао као грађанин другог реда. Мислио сам да ће ми требати деценије да постанем дио њемачког друштва, а можда никада неће", каже он.
Након што је објавио видео на турском језику на Јутјубу о свакодневној дискриминацији у Њемачкој, који је прегледан скоро пола милиона пута, преселио се у Лондон. У видеу је упоредио живот у Њемачкој са ликом Бруса Вилиса у филму „Шесто чуло“:
"Постоји живот тамо напољу, али ти не припадаш. Кружиш око њега као дух. Други људи нису ни свјесни да постојиш и не можеш се повезати са њима", прича.
Сен каже да му је живот у Лондону много лакши јер може да комуницира на енглеском.
"За разлику од Њемачке, Британци су генерално отворенији и толерантнији према странцима и различитим културама. Нисам доживио никакву дискриминацију овдје. То ми је дало осећај припадности друштву и повећало моју љубав према њему", каже он.
Течно познавање језика не помаже увијек
Према ријечима Калине Великове из Бугарске, чак ни течно познавање језика не уклања нужно препреке са којима се странци суочавају у Њемачкој.
Великова (35) је провела девет година у Бону, где је студирала и радила као социјални радник. Она каже да се први пут осећала искључено током студија иако је савршено говорила њемачки.
"Никада нећу заборавити колико је времена требало људима да ме прихвате, чак и као колегиницу. Једног дана бисмо разговарали, а сљедећег би се понашали као... ако ме нису познавали. То се једноставно не дешава тамо одакле ја долазим", каже Великова.
Временом је стални осјећај социјалне дистанце почео да је утиче.
"Почела сам да се затварам у себе. Осјећала сам се као да развијам алергију на ЊемачкуК, а то нисам желела", прича она.
Године 2021. напустила је Бон и вратила се у Софију, гдје сада ради као руководилац пројеката.
"Наравно, и овдје постоје свакодневни изазови. Али генерално, мој квалитет живота се побољшао, иако мање зарађујем, а више радим", рекла је.
Ходање по жици у Њемачкој
За економисту Кристијана Дастмана, директора Фондације Роквул у Берлину, језик остаје кључни фактор у интеграцији. Он наглашава да је учење Њемачког језика кључно, не само за тржиште рада и послодавце, већ и за саме мигранте. Истовремено, Дастман сматра да осећај непријатељског окружења није јединствен само за Њемачку:
"Ако бисте спровели исту студију у Великој Британији, резултати вјероватно не би били много другачији", рекао је.
Многи у Њемачкој су све више забринути због могућих негативних посљедица миграција: повећаних трошкова и притиска на социјалне системе, недостатка станова у градовима и изазова у образовању. Према Дастману, „политика мора да балансира као на жици – између тога да не оптерећује превише локално становништво, што би дало простора десничарским популистима, и да остане отворена за новопридошлице, које су важан део економије и друштва“.
Док политика покушава да пронађе равнотежу између друштвене кохезије и отворености, Анастасиос Пенолидис сматра да истинска промјена захтијева и културну трансформацију. Као шеф избјегличког кампа, који се преселио у Њемачку прије седам година, он вјерује да је едукација шире јавности кључна за рјешавање проблема са којима се мигранти суочавају.
