Резолуција о Сребреници усвојена је на сједници Генералне скупштине Уједињених нација са 84 гласа за, 19 гласова против, док је 68 земаља било уздржано, што показује да је гласова против и уздржаних укупно било 87.

Међу државама које су гласале против усвајања резолуције нашле су се Русија, Кина, Никарагва, Демократска република Конго, Антигва и Барбуда, Бјелорусија, Коморска острва, Куба, Сјеверна Кореја, Еритреја, Есватини, Гренада, Мађарска, Мали, Науру, Сао Томе, Србија, Сирија, Доминика.

Амабасадор Русије у УН Василиј Небензја оштро је коментарисао пред Генералном скупштином изгласавање Резолуције о Сребреници.

Његов говор преносимо у цјелости:

Поштовани господине предсједниче, поштоване колеге, 

Данас смо свједоци тужне странице у историји Генералне скупштине УН. Један број делегација, предвођен Њемачком, одлучио је да злоупотреби овлашћења Генералне скупштине и да, под изговором да резолуција има за циљ да се утврди Дан сјећања, усвоји политичку декларацију чији је циљ, упркос изјавама иницијатора који говоре супротно, демонизовање једног од народа бивше Југославије, подривање Дејтонског мировног споразума и резолуције СБ УН 1031 на којој се он заснива. Не изненађује то што резолуција усвојена без консензуса не само да не позива на пуну имплементацију Дејтонског споразума, него га ни не спомиње. Ова резолуција уопште није усвојена са бројем којем су се организатори надали. Погледате бројке: већи је број чланица УН које нису подржале резолуцију, него оних који јесу.

Међу иницијаторима нацрта је стални представник БиХ који је у овом питању дјеловао прекорачујући своја овлашћења. Према Уставу БиХ, који је дио Дејтонског споразума, подношење резолуције која је данас усвојена требало је да одобре сви чланови Предсједништва те земље.

У овоме видимо још једну потврду досљедне линије дијела босанских елита и њихових западних ментора усмјерене на поткопавање улоге Предсједништва као тијела које у највећој мјери одржава консензус мултинационалног друштва у БиХ у вези питања која су кључна за државу. Подсјећамо да систем балансирања интереса три државотворна народа и два ентитета представља срж Дејтонског споразума којим је окончан крвави грађански рат у Југославији.

Аутори иницијативе су од почетка доводили чланове Скупштине у заблуду. Прокламовали су да резолуција води помирењу и истовремено су крили да у њој недостаје главни елеменат - сагласност свих народа и ентитета земље. Чак је и само подношење нацрта и разматрање довело до пораста тензија у БиХ и на Балкану у цјелини. То потврђују демонстрације у Бањалуци у којима учествује више хиљада људи, писма и обраћања српског члана Председништва БиХ Жеље Цвијановић и представника Србије на седницама СБ УН од 30. априла и 15. маја. Да питање које се данас разматра има и директну правну димензију говори и саопштење Народне скупштине Републике Српске од 22. маја.

Жељели бисмо да скренемо пажњу и на то да су потпуно неумјесне паралеле између резолуције о геноциду у Руанди и данашње одлуке о Сребреници. Нацрт резолуције Генералне скупштине о Руанди уочи разматрања у Генералној скупштини био је усаглашен унутар земље, а затим и у регионалној групи - Афричкој унији. Што се тиче ове резолуције, нисмо видјели било какав покушај да се договоре заједнички приступи. Умјесто тога, поменута "група пријатеља" припремила је и изнијела на разматрање нацрт као готов производ по принципу "узми или остави", прикривајући се са неколико рунди формалних консултација.

Сви позиви представника одговорних чланица УН, укључујући Русију и Србију, да се питање дана сјећања на жртве рата у Босни врати на национални ниво како би о њему расправљала сва три државотворна народа БиХ, као и да се постигне јединствен став у региону, били су одбачени. Зато су на листи коаутора Њемачка, САД, Француска, Велика Британија, Финска, Ирска, Италија, Лихтенштајн, па чак и Нови Зеланд. Ни Холандија, чији је такозвани мировни батаљон одиграо срамну улогу у трагедији у Сребреници 1995. године, није се устручавала да се придружи коауторима.

Једно је очигледно: иницијатори данашње одлуке дјелују смишљено, подстичући Босну и Херцеговину на конфронтацију и не обазирући се на цијену коју је та земља платила током грађанског рата деведесетих. Тада је погинуло 100.000 људи и много је примјера крвавих трагедија тог рата не само против Бошњака, него и Срба и Хрвата. Утисак је да се ово ради да се народи у БиХ никада не помире. Ове акције видимо као пријетњу миру и безбједности у земљи и региону у цјелини.

Све то је цинично и лицемјерно, али је још више изненађује то што је Њемачка одлучила да буде главни спонзор ове резолуције. Земља, која је у 20. вијеку покренула два свјетска рата, која је у концентрационим логорима убила милионе људи, која је одговорна за масовне злочине у Африци и која је најактивније учествовала у распаду Југославије и бомбардовању Сарајева 1995. године, сада покушава да са трибине Генералне скупштине држи лекције другима о важности националног помирења. Сигурни смо да Њемачка нема никакво морално право чак ни да помене термин 'геноцид' у вези било чега, осим својих гнусних злочина. Подсећамо да су саме Уједињене нације, у чијим се просторијама данас налазимо, формиране због злочина нацистичке Њемачке с циљем да се такви злочини против човјечности спријече једном заувијек.

Жељели бисмо још да истакнемо да су аутори нацрта својим потезом укинули својеврсни статус кво који је опстајао захваљујући резолуцији Генералне скупштине – 69/323 о проглашењу 9. децембра за Међународни дан свих геноцида и отворили су "Пандорину кутију". Подсјећамо да одлуке Генералне скупштине УН о геноциду и другим злочинима нацистичке Њемачке против народа Совјетског Савеза током Другог светског рата 1941-1945. нису биле усвојене. А ти злочини нацистичког режима однијели су животе 27 милиона совјетских грађана. Страдали су многи европски народи, међу којима веома тешко и Срби. Ми то нисмо заборавили нити ћемо заборавити. Нико није забрављен, ништа није заборављено.

Господине предсједниче,

Не можемо занемарити изјаве низа делегација о важности поштовања одлука Међународног суда за бившу Југославију и Међународног суда УН. Међународни суд за бившу Југославију и његов насљедник, Међународни резидуални механизам за кривичне судове, који су били формирани како би обезбиједили непристрасно правосуђе, потпуно су подбацили када је ријеч о овом задатку. Њихове пристрасне и политизоване одлуке нимало нису допринијеле одрживом помирењу на Балкану.

Међународни суд за бившу Југославију и Међународни резидуални механизам за кривичне судове само су допринијели продубљивању подјела на Балкану. Одговорност за догађаје из деведесетих свалили су искључиво на Србе, игноришући бројне злочине осталих страна у сукобу. На крају гласови српских жртава никада се нису чули, нису постигли никакву правду. За Међународни суд за бившу Југославију као да није ни постојао Механизам за српске жртве злочина. Право правосуђе не функционише тако.

Да не говоримо о томе да је база доказа Међународног суда за бившу Југославију у великој мјери изграђена на спорним правним концептима које је смислио сам трибунал. Његове одлуке броје хиљаде страница, али субјективна компонента геноцида је извучена из препричавања свједока једног телефонског разговора.

Међународни суд правде није улазио у детаље и једноставно је прихватио све закључке Међународног суда за бившу Југославију. На то је директно указао један број судија у својим засебним мишљењима у вези одлуке од 26. фебруара 2007. године.

Господине предсједниче,

Више пута смо чули да би представљена резолуција требало само да затвори празнину, да потврди одлуке међународних судова и да допринесе дугорочном националном помирењу. Међутим, горка иронија је у томе што је данашње гласање јасно показало колико је подијељена свјетска заједница и око Сребренице и око горе наведених одлука. Усвајање ове резолуције је Пирова побједа за њене иницијаторе. Шта су они постигли? Ако су аутори имали за циљ да подјеле Генералну скупштину, на шта смо их раније упозоравали, онда им је то одлично успјело. Хвала на пажњи.

Пратите нас и путем Вибера