Топљење глечера широм свијета могло би да покрене дуго успаване вулкане који се можда буде испод леда, оцијенили су научници на Голдшмиту 2025 конференцији у Прагу.
Ново истраживање открива да су масивни ледени покривачи потискивали ерупције хиљадама година, стварајући подземни притисак. Али, како та ледена тежина нестаје, може покренути талас експлозивних ерупција – посебно на мјестима попут Антарктика, преноси Science Daily.
Научници су на Голдшмит конференцији, која се одржава од 6. до 11. јула у Прагу, истакли да ова неочекивана вулканска пријетња не само да представља регионалне ризике, већ би могла и да убрза климатске промјене.
Навели су да топљење глечера може да ослободи снажне вулканске ерупције уклањањем тежине која држи магму заробљену дубоко под земљом. Антарктик, како истичу, може да садржи стотине ових експлозивних темпираних бомби.
Топљење глечера може тихо постављати темеље за експлозивније и чешће вулканске ерупције у будућности, према истраживању шест вулкана у чилеанским Андима.
Студија, представљена на конференцији Голдшмит у Прагу, сугерише да би стотине успаваних вулкана широм свијета – посебно на Антарктику – могли постати активнији због климатских промјена које убрзавају повлачење глечера.
Веза између повлачења глечера и повећане вулканске активности позната је на Исланду још од 1970-их, али ово је једна од првих студија која истражује овај феномен у континенталним вулканским системима.
Истраживачи са Универзитета Висконсин у Медисону користили су технику датирања аргоном и анализу кристала на шест вулкана у јужном Чилеу, како би истражили утицај напредовања и повлачења Патагонског леденог покривача на понашање вулкана у прошлости. Прецизним датирањем претходних ерупција и анализом кристала у еруптираним стијенама, тим је пратио како тежина и притисак глечерског леда мијењају карактеристике магме под земљом.
Открили су да је током врхунца посљедњег леденог доба дебели ледени покривач потиснуо количину ерупција и омогућио да се велики резервоар магме богате силицијумом акумулира 10–15 километара испод површине. Како се ледени покривач брзо топио на крају посљедњег леденог доба, нагли губитак тежине довео је до опуштања коре и ширења гасова у магми. Ово нагомилавање притиска покренуло је експлозивне вулканске ерупције из дубоког резервоара, што је довело до формирања вулкана.
Пабло Морено-Јегер са Универзитета Висконсин, који учествује на конференцији Голдшмит, рекао је да глечери имају тенденцију да потисну количину ерупција вулкана испод њих.
– Али како се глечери повлаче због климатских промјена, наши налази сугеришу да ови вулкани настављају да еруптирају чешће и експлозивније. Кључни услов за повећану експлозивност је почетно веома дебео глечерски покривач преко коморе магме, а тачка окидача је када ови глечери почну да се повлаче, ослобађајући притисак – што се тренутно дешава на мјестима попут Антарктика – истакао је он.
Додао је да њихова студија сугерише да овај феномен није ограничен само на Исланд, већ би се могао јавити и на Антарктику.
– Други континентални региони, попут дијелова Сјеверне Америке, Новог Зеланда и Русије, такође сада захтијевају пажљивију научну пажњу – нагласио је Морено-Јегер.
Процес промјена у систему магме је постепен и одвија се вијековима, дајући вријеме за праћење и рано упозоравање.
Истраживачи такође напомињу да повећана вулканска активност може имати глобалне климатске утицаје. Краткорочно, ерупције ослобађају аеросол (ситне честице у гасовима) који могу привремено охладити планету.
Ово се видјело након ерупције вулкана Пинатубо на Филипинима 1991. године, која је смањила глобалне температуре за приближно 0,5 степени Целзијуса. Али са вишеструким ерупцијама, ефекти се обрћу.
– Временом, кумулативни ефекат вишеструких ерупција може допринијети дугорочном глобалном загријавању због накупљања гасова стаклене баште – рекао је Морено-Јегер.
Како је објаснио, ово ствара позитивну повратну спрегу, гдје топљење глечера покреће ерупције, а ерупције заузврат могу допринијети даљем загријавању и топљењу.
Голдшмитова конференција је водећа свјетска конференција из области геохемије и заједнички конгрес Европског удружења за геохемију и Геохемијског друштва (САД).
Конференцији присуствује више од 4.000 делегата.
