Predrag Lazarević Gugo rođen je 1929. godine u porodici koja je više od 200 godina prisutna u Banjaluci, a muška loza je dolazila u krajišku lepoticu, uglavnom iz Krajine, iz srpskih sredina.

Deda po majci građevinac, koncesionarski graditelj, nacionalno angažovan čovjek, član Radikalne stranke, Kočićevac. Otac završio klasičnu gimnaziju u Tuzli, pravo u Beču, a onda doktorirao, takođe u Beču, gdje je jedno vrijeme bio asistent, a onda se vratio u Banjaluku, gdje se bavio advokaturom, bio Mladobosanac, a onda i ban Vrbaske banovine, 1937/38. godine, kada je i umro.

Predrag je odrastao u kući u kojoj je imao sve što jedno dijete poželjeti može, uz biblioteku koja je imala od deset do petnaest hiljada knjiga na pet jezika.

JOŠ PROČITAJTE: Preminuo Predrag Gugo Lazarević

Prvi razred gimnazije završio je u Banjaluci, drugi, treći, četvrti i peti u Beogradu, a kada je stiglo oslobođenje, šesti sedmi i osmi razred opet u Banjaluci, a onda Filozofski fakultet u Beogradu, grupa Jugoslovenska književnost sa svjetskom.

Dvije godine bio je profesor u banjalučkoj Gimnaziji, dvije godine u Učiteljskoj školi, jednu godinu honorarni zamjenik upravika Narodnog pozorišta i dramaturg, a onda šest godina upravnik, pa dvije i po godine savjetnik u Prosvjetno-pedagoškom zavodu, a onda 23 godine profesor na Pedagoškoj akademiji, da bi radni vijek završio kao direktor Narodne i univerzitetske biblioteke ''Petar Kočić'' u Banjaluci.

Objavio je oko dvije stotine disperzivnih tekstova, najviše iz književnosti, jer je književnost bila njegova prva preokupacija, a onda iz istorije umjetnosti i drugih oblasti, sedam autorskih i koautorskih knjiga, (koautor je knjige ''Rečnik književnih termina'', koji je izašao u Beogradu, ''Narodno pozorište Bosanske krajine, 1830-1980'', i ''Čitanka za osnovnu školu i usmjereno obrazovanje – nalazi istraživanja'', od prvog do osmog razreda, a posebne knjige su ''Vihori i prkosi Krajine'', ''Mile Bekut, čovek i pesnik'', ''Čitanje kao preispitivanje'', ''Bez prava na ćutanje'' i ''Satira motivisana rodoljubljem'', knjiga o Dušku M. Petroviću). U pripremi su još dijve knjige “Bez prava na ćutanje II” i “Preokupacije”.

Prevodio je sa stranih jezika, najviše sa ruskog, bavio se izdavačkom djelatnošću, uređivao razne časopise (“Koreni”, “Prilozi”, “Putevi”), tako da je teško sve to nabrojati. Jednom je, po vlastitom priznanju, pokušao da napiše autobiografiju, pa je od toga digao ruke.

Ko je presudno uticao na vaše formiranje?

Otac mi je umro kada sam imao devet godina. Izvadio je prvi zub u životu, i od toga je umro. Došlo je do trovanja krvi, i mada je kraj njega bilo sijaset lekara, niko mu nije mogao pomoći. Ostao sam kao jedinac sa majkom.

Od mene je majka napravila čoveka u pravom smislu reči, jer je moja majka bila veoma vezana za mene i bila je dobra majka. Žena rezolutna, obrazovana, imala srednju školu i znala strane jezike. Nije me držala pod staklenim zvonom. Imao sam prirodan razvoj. Majka me navikla da treba da radim, i ja sam joj uzvratio punom merom.

Kako je došlo do toga da se opredijelite za gimnaziju?

Porodična atmosfera, otac koji je bio vrhunski intelektualac, strani jezici, kućna biblioteka, tako da se nikad nije postavilo pitanje u koju školu da idem. Orijentacija je bila samo na gimnaziju.

Na žalost, izbio je Drugi svjetski rat. Bili ste protjerani iz Banjaluke. Gimnaziju ste nastavili u Beogradu. Kako je teklo vaše školovanje tamo?

Ja sam u Beogradu komunicirao sa onima koji su isto kao i ja bili vezani za knjigu. To su bila deca iz poznatih porodica, jedan intelektualni krug starog, građanskog Beograda.

Kog se događaja iz tog perioda posebno sjećate?

Kad nas je, moju majku i mene, primio general Nedić. Sačekao nas je u sobi šefa kabineta, dakle, izašao je pred nas. Primio nas je vrlo srdačno, i bio veoma ljubazan. Sećam se da je majci rekao: “Gospođo Lazarević, Beograd je Todin, moj otac se zvao Todor, bar isto koliko i moj!”, a mene je milovao po glavi i rekao: “Za takve kao što si ti, radimo i žrtvujemo se.” A čega se posebno sećam, to su njegove oči, njegov pogled. To je bio pogled antičkog kipa. Oči su bile tu, ali ih nije bilo, to su bile šupljine koje su gledale u neku prazninu.

Kada sam kasnije analizirao Nedićev pogled, ja sam shvatio da je to bio čovek koji je bio spreman da žrtvuje obraz za naciju. Ne da žrtvuje samo glavu, nego obraz da bi spasao svoj narod. On je zaista bio sjajan čovek.

Kada se rat završio, gimnaziju ste nastavili tamo gdje ste i započeli. Da li je postojala neka razlika između beogradske i ...

Iako sam u Beogradu išao u elitnu gimnaziju, Treću beogradsku, i imao elitne profesore, kao što su recimo Ilija Mamuzić, ili Mitrinović, čuveni matematičar, banjalučka Gimnazija uopšte nije zaostajala za beogradskom. Ovde su profesori bili veliki džentlmeni, pravi ljudi, širokog srca, nisu bili cepidlake, nisu jurili ocene. Bili su svestrani i na visokom nivou.

I matematika je bila moja opsesija. Ja i danas matematički mislim. Na primer, za svoju novu knjigu “Preokupacije”, stavio sam jedan matematički podnaslov: “Knjige + izložbe = pozorište - muzika”, pa taj podnaslov tačno govori šta je šta u knjizi.

Ili moja predavanja iz teorije književnosti koja su se svodila na formule. Protivnik sam špekulativnog načina mišljenja koje može da bude atraktivno. Uvek sam đacima i studentima sa kojima sam bio 27 godina, govorio: ''Deco, ako vam je to što kažem potpuno jasno, to dobro upamtite! A ako vam nešto izgleda vrlo učeno, znajte da ja to predajući vama tumačim i sebi, jer još nisam raščistio do kraja!''

Uvek sam želeo da dođem do matematičke jasnosti pojmova, da tu ne bude nikakve tirade reči koje lepo zvuče a sadržina im je neprecizna i konfuzna.

Kojeg se doživljaja iz đačkih dana sjećate?

Kad me ljudi pitaju da se setim svojih đačkih dana, ili studentskih, je se zastidim, jer skoro nemam sećanja. Uvek sam bio dobar učenik, pa sam se maltene prošetao kroz školu. Ona za mene nikad nije bila teret.

Kako ste se opredijelili za studije književnosti?

Kad sam trebao da biram životni put, ostalo mi je da biram između humanističkih predmeta. Da je bilo mirno doba, verovatno bih bio pravnik. Da budem iskren, ja bih volio da sam nastavio porodičnu tradiciju, a to je možda bila i želja moje majke. Međutim, u partizanskom režimu ja nisam hteo da budem pravnik, jer sam smatrao da bih uvredio svoga oca kada bih studirao pravo u kojem je autoritet bio jedan Edvard Kardelj. Ja dozvoljavam da on raspravlja o osnovnoj školi, ili o školstvu uopšte, ali da bude arbitar za ustavno pravo, nemojte, molim vas!
Ljubav prema knjizi i ljubav prema pisanoj reči odveli su me na studije književnosti.

Sa kakvim ste preporukama krenuli na te studije?

Muhamed Filipović, zvani Tunjo, koji je bio savestan omladinac, partijski poverenik u mom razredu, napisao mi je karakteristiku bez koje se nije moglo upisati na fakultet, a glasila je ovako, citaraću je u celini: ''Potiče iz izrazito buržoaske porodice. Veoma inteligentan. Iako mlad, veoma obrazovan, i kao takav nepopravljiv.''
Niko mi bolju karakteristiku nije dao u životu!

Na studijama, a i kasnije vi ste se razvili u intelektualca bez premca u banjalučkoj sredini. Kako to objašanjavate?

Prvo, hvala na lijepom mišljenju. Pa, ovako. Ja sam rastao uz knjigu i sa knjigom, tako da je knjiga postala moja opsesija. A drugo, ja sam po prirodi bio jako radoznao i - sumnjičav. Nekoliko sam svojih raspusta provodio u arhivi, listajući raznu arhivsku građu, ili čitajući razne banjalučke časopise koji su izlazili u prošlosti. To me zanimalo, pa sam godinama svašta kupio, i dosta toga nakupio.

Preko pedeset godina pišete, a do sada ste objavili samo sedam autorskih i koautorskih knjiga?

Ja nisam skriboman. Pisao sam samo onda kada sam imao nešto novo reći, nešto što nije rečeno. Neki novi aspekt, neki novi ugao gledanja, a uvek sam imao zakošen način gledanja.

Na primjer, navedite neki novi ugao gledanja.

Navešću priere iz književnosti. Puno sam pisao o Krleži čije su drame mnogi istoričari književnosti delili na cikluse, a ja sam tvrdio da se radi o celini. U stvari, ja sam Krležu postavio sa glave na noge. Ili kad sam prvi put pisao o Dobrici Ćosiću, pokušao sam da dam jednu novu vizuru na kojoj niko nije insistirao, a ona je sva sažeta u naslovu ''Koreni deoba''. To je Dobrica Ćosić. Ili kao teoretičar sam tvrdio i teoretski dokazivao da su ''Život i priključenija'' Dositeja Obradovića roman 18. veka.

Primijetio sa, da imate izrazito formiranu nacionalnu svijest. Ko je presudno uticao na to?

Iako su i otac i majka imali jedan častan nacionalni naboj, mene je u nacionalno biće ukorijenila moja baka, po majci. Ja sam joj bio prvi unuk, koji joj je podbočio nebo, pa mi je sve činila. Ona je bila nacionalno obojena. Čitala mi naše narodne pesme, poštovala našu tradiciju, obrede i običaje.

Na primer, jednom kad sam se vratio iz Beča, znajući njenu narav, rekao sam joj: ''Bako, znaš li gde sam bio? Bio sam u Beču, kod Zahera! Jeo sam Zaherovu tortu i pio kafu!'' Ona me samo pogledala i rekla: ''Jeo pekmezušu!''
Danas smatram da čovek može biti građanin sveta, a ne prosjak, samo ako pripada jednom kolektivitetu, ako pripada svojoj naciji, ako zna svoje korene i svoje biće. Jer vas niko neće ako ste repa bez korena.

A mundijalnost?

Ja nikada nisam bio mundijalista. Znate, mene nikada nije fascinirao Zapad. Imao sam ga u kući. zato mi nisu rasle oči pred njihovim izlozima. Putovao sam po svetu da razbijem iluzije, da proverim da li su stvari onako lepe kako su prikazane u knjigama.
Jedini Lenjingrad nije razbio moje iluzije. On je takav kakvog sam ga doživeo iz literature.

A multietičnost?

To da smo svi jedno, da smo svi ljudi, to je floskula, priča za malu decu. Ako je tako, onda možemo živeti u promiskuitetu, kao životinje.

U krajnjoj liniji čovek prvenstveno pripada svojoj porodici, to je ono što je najintimnije, a onda svom narodu. Smatram da je to sasvim normalno, jer ja u svom narodu uživam, korepondujem sa njegovom kulturom, ta kultura je moja kultura, ona je dio mene i moga bića. Ja nju najbolje razumem. Tuđu kulturu pokušavam da razumem, da je razumem bar na njenom univerzalnom nivou. Svestan sam da Getea nikad neću razumeti kao što ga razume Nemac, ni Tolstoja i Dostojevskog, kao što ih razumeju Rusi, mada su nam Rusi po mnogo čemu bliži nego ostali.

Kad se naš narod krajem 20-tog vijeka našao u nezavidnoj situaciji, kad su ...

...kad su nas gurnuli u ovaj krvavi rat, ja nisam imao pravo na ćutanje. Nisam imao pravo na konforan mir, već da se na strani svog naroda angažujem onoliko koliko treba. Mogao sam ostati po strani, pa da me slave i muslimani i Hrvati. Kad su oni počeli da šire laži o mom narodu, da govore neistine, ja sam se tome suprotstavio. To je moja dužnost, bez obzira na posljedice. Neka kažu za mene i najružnije stvari, meni to ne smeta, meni to godi, jer činim dobro delo. Branim istinu! Ja nikada neću lagati, nikada, jer smatram da bih time sebe uvredio. Za moj narod ne treba lagati, treba samo iznositi činjenice.

Navedite neke

Pa danas mogu reći da su Hrvati štokavci bivši Srbi, a Hrvati kajkavci bivši Slovenci. Ovo drugo rekao je Kopitar rekao, a ne Gugo Lazarević. Prema tome, izvorni Hrvati su samo čekavci. Dakle, dobri ljudi. Nas mrze, u stvari, oni koji su preverili, naravno, iz nužde. Mrze nas zato što su nas izdali. To, opet nisam rekao ja, nego Karlo Sforca. On je u ''Nemirima savremene Evrope'' tačno primetio da je ''ljudima u prirodi da mrze one koje su izdali''.
Konkretno, zašta se vi zalažete?

Ja se borim za skandinavizaciju Balkana. Da se stvori onoliko država, da upotrijebim tu reč, koliko ima naroda. Nema tu mesta ni za kakvu Veliku Srbiju, Veliku Hrvatsku, Veliku Albaniju. Ne postoji ni Velika Britanija! Kakva Velika Britanija, to je cirkus. Velika je Rusija, ali ona to ne kaže. Velika je Kina, ni ona to ne kaže. Velika je Amerika, ali to ne piše! Kakva Velika Britanija? Veliku Hrvatsku možete staviti u evropski velegrad, a u ove veće Veliku Srbiju.

Sve što tražim za svoj narod i za sebe, spreman sa da pružim i drugima, s tim da se razdvojimo, pa da živimo jedni pored drugih, da se poštujemo, a ne da živimo zajedno pa da svakih nekoliko decenija dođe do krvoprolića u kome Srbi stradaju. A ni to ne može večito trajati. Srbi će se jednog dana uspraviti!

Vi pišete ekavski i govorite ekavski, a rođeni ste i živite u ijekavskoj sredini. Ne pitam vas to bez razloga, već u kontekstu u kojem razgovaramo.

Odmah ću vam reći kako je do toga došlo. Ja sam 41. pobegao porodicom za Beograd. Tamo mi se niko nije rugao što govorim ijekavski, niti me tjerao da govorim ekavski, već sam kao dečak, kao mlad čovek, ekavštinu primio spontano. Kad sam se vratio u Banjaluku, počeli su da mi podmeću, da mi prebacuju, da me provociraju što govorim ekavski.

U stvari, iz Centralnog komiteta BiH, linija Pozderac-Mikulić, lansirana je teza, ogrnuta crvenim plaštom, da onaj koji jede ijekavski hleb treba da govori ijekavski. Neke kolege su mi to maliciozno podmetale, a ja sam mirno odgovorio da je, najblaže rečeno, neumesno da me potomci onih koji su me 1941. godine proterali u Srbiju i doveli u situaciju da kao dete spontano pređem na ekavicu, pokušavaju primorati da je kao zreo čovek napustim.

Tada sam iz inata postao ortodoksni ekavac i nikada nisam napisao ni jednu ijekavsku reč.

Da li postoji neki slogan, neki moto kojeg se u životu pridržavate?

S obzirom da je istina moja opsesija, da bi čovek do nje došao, treba da bude sumnjičav, da bude Neverni Toma. Čovek mora, ma šta radio, da sumnja u to što radi. Možda ga ta sumnja vuče napred, možda je ona pokretač njegove radoznalosti, možda pokretačka snaga. S druge strane, samo koji veruju, koji apsolutno veruju, koji su verujući ljudi, koji su pravi vernici, mogu biti srećni, mogu naći blaženstvo u životu, kojeg nema kod sumnjičavih ljudi. Nije slučajno rečeno u Bibliji: ''Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko!'' Maltene samo što ne kaže: Blago onima koji ne zanovetaju, koji ne stvaraju sebi probleme...

Jeste li vi vjernik?

U svakom slučaju sam hrišćanin, ali se kod mene vera ne javlja u onom obliku u kojem se javlja kod drugih ljudi. Moja vera je malo složenija i više se javlja kao jedna filozofska preokupacija.

U šta vjerujete?

Verujem u Bogočoveka, dakle, u Hrista, jer on svojim bićem razrešava čovekovu dvostrukost: njegovu telesnu ograničenost i duhovnost koja teži ka beskrajnosti. Još su antički Grci maštali o bogočoveku. Nije li Dionis sin Zevsa i smrtne žene Simele?

Ja polazim od činjenice da je čovek najtragičnije biće na zemlji, zato što je on jedini svestan da mora da umre. To je samo po sebi tragično. Ono mače koje je malopre ovuda šetalo, to ne zna, a mi znamo, samo ne znamo kada i ko će pre. To je činjenica. Ja mislim da je religija večna, jer je našla modus da prevaziđe čovekovu smrtnost, da mu pomoću Bogočoveka ponudi utehu i blaženstvo.

Bogočovek je idealan model, ako hoćete simbol pozitivne ljudske egzistencije.

Naravno, mi težimo da se obogočevečimo, a ne da se obožimo. Želimo da opredmetimo svoj duh i tako dosegnemo Njegoševu misao: ''Blago tome ko dovijek živi, / imao se rašta i roditi!'', šta je to nego ono što ostane iza njega.

Šta je knjiga koju ste napisali? Vaš opredmećeni duh, dio vas koji ste opredmetili i tako mu produžili trajanje.

Stoici izjednačavaju prirodu sa Bogom (Deus sive natura). Po njima kosmosom vlada savršen um, što sugeriše da kao modus postojanja svega što nas okružuje.