Njeni prvi zdravstveni problemi počeli su još 1989. godine, kada ju je udario kamion zbog čega je izgubila slezinu.

- 89. godine me je udario kamion i tada sam izgubila slezinu, i to stanje me je kasnije uvelo u sepsu. Imala sam 21. godinu i sjećam se samo da nas je jedan kamion pustio da prođemo, a drugi nas je samo pokupio. Imala sam nakon te nesreće četiri naprsla plućna krila, karlica mi je bila polomljena na sedam mjesta, izgubila sam slezinu - ispričala je voditeljka i dodala:

- Nakon toga sam opet učila da hodam. Tad mi se prvi put desilo da sam doživjela to iskustvo da vidim sebe sa vrata sobe kako ležim u postelji. Kad dobiješ te tačke ljudima se odmah sijeku prsti, ruke, noge, a moja doktorka me je spasila i nije dala da mi ni jedan ud sijeku.

Prvu borbu izdržala je stoički, a već 2010. godine započela je njena druga životna drama, kada je zbog novog zdravstvenog problema završila u komi. Taj kobni dan je počeo sasvim normalno za nju, a ona se spremala da počne da vodi Dnevnik.

- Normalno sam se spremala da krenem da vodim Dnevnik i tačno se sjećam tog trenutka kako ulazim u studio kako je krenulo da mi bude jako hladno i sve gore. Još sam se šalila "jao vidite, preznajam se", to se u Dnevniku nije vidjelo, bilo mi je strašno hladno i ljudi su donosili toplu vodu da ugrijem ruke. Kad se sve završilo nisam mogla da se ispravim, bilo mi je strašno hladno i bila sam iscrpljena. - ispričala je Maja.

Upravo to veče počinje "pakao" koji će njen život potpuno preokrenuti, jer je zbog sepse zapala u komu i borila se za život punih 40 dana.

- Tad sam zvala supruga Ivana da me pokupi i on je bio iznenađen jer sam obično sve sama radila. Naši klinci su bili mali, imali su pet i tri godine, a ja sam mislila da je to virus i pazila kao da ih ne zarazim. Cijelu noć sam se mučila sa temperaturom koja je išla do 40 i ujutru sam otišla u bolnicu. Dugo nisu mogli da ustanove šta se zapravo dešava sa mnom, mislilu su da imam trombozu vene u početku, poslije su me provjeravali i radili nove testove na svakih pola sata i tada su krenule da mi se pojavljuju sitne tačkice po rukama kao ljubičaste boje - priča ona i dodaje:

- U međuvremenu, kako su prolazile sestre i doktori svi su me čudno gledali, a ja nisam imala predstavu da je to jer mi je lice promijenilo boju u skroz ljubičasto-plavo. Na kraju je došao doktor koji nije ni radio taj dan samo da bi me pregledao i dijagnoza je bila ireverzibilna sepsa.

U tom trenutku, doktori su Majinom suprugu Ivanu saopštili da ako dočeka jutro ima samo dva, do tri odsto da preživi.

- Ne znam da li su me uveli u komu ili sam se sama pogasila, ali tad kreće neki moj drugi život oko 40 dana. U tom mom životu ja jesam bolesnik i ne mogu da se krećem, u kolicima sam. Mozak hvata te informacije i povezuje šta se dešava okolo i u mojoj glavi ja sam na privatnoj klinici kod doktorke Bumbaširević, ali u isto vrijeme to je privatni vrtić i razmišljam što je super, kako bih mogla svoju djecu da dovodim tu - ispričala je ona i dodala:

- Postoje stvari koje su se desile i za koje znam da nisu halucinacije, jer su bile moj paralelni univerzum, a ovo je upravo jedna o njih. U jednom trenutku dobijem informaciju da, pošto se pluća bolje oporavljaju, Ivan mi kaže da je sastavni dio terapije vožnja brodom koji je nizak i blizak vodi i ide preko Švedske, Norveške ka Crnoj Gori i tu će da ukrcaju djeca i vraćamo se na pristanište. Nakon toga sam sjedila u čekaonici i čekala taj brod.

Sve što joj se dešavalo u tom perodu potpuna je enigma za nju, ali mislida je to bio njen put na "drugi svijet", odakle je vraćena zbog djece.

- Brod je zaplovio ka Crnoj Gori i tu mislim da kreće moje putovanje na onaj svijet. Dolazimo do nekog pristaništa i to je crno, vlažno, svuda je neki beton. Sve vrijeme je mrak i nema sunca. Sve i djeluje da nemaš šta da izgubiš jer te sve vodi, a ti si sav bespomoćan. Međutim mislim da sam ja vraćena nazad zbog djece. Mislim da tu ima kao neka lozinka kad treba da pređeš na drugu stanu, a pošto je moja bila "a zašto sad, kad su tako mali", ja sam vraćena- priča voditeljka i dodaje:

- Da je bilo nešto drugo vjerovatno nikada ne bih izašla iz kome. U trenutku kad izlazim iz broda Ivan me dočekuje i izvodi, a ja sam u kolicima. On me ostavlja i odjednom se nalazim ispred vrata lifta pozorišta Buha, mislim da je to bila asocijacija jer je dečje pozorište i čekam da neko dođe po mene.

Iza mene su vrata nekog magacina i daleko je nešto bijelo, kao boja u oblaku kad letiš avionom. Tu vidim ljude kako prolaze i ne pričaju, ali sve se razumiju i ne hodaju već se lebdi. Ja krenem ka tamo, međutim iz tog magacina izađe medicinska sestra Olivera i kaže "šta ćeš ti ovde, mi te čekamo tamo" i ona me ubaci u magacin i tako me vrati na ovaj svijet.

I poslije toga kad god je sretnem ja sam padala u trans od sreće, a ona prosto nije shvatala o čemu je riječ. Ne mogu da tvrdim da li je to čistilište, rijeka Stiks, ja nisam toliko velika da mogu to da govorim, ali znam da to nisu bile halucinacije.