Наша галаксија Млијечни пут дом је неких изузетно чудних ствари, али ново откриће је истински збунило астрономе.
У подацима прикупљеним снажним радиотелескопом, астрономи су пронашли оно што се чини као савршено сферни мјехур. Мање-више знамо шта је то - вјероватно је ријеч о кугли ширећег материјала коју је избацила експлодирајућа звијезда, остатак супернове - али како се то догодило, то нико до сада не зна.
Велики међународни тим предвођен астрофизичаром Мирославом Филиповићем са Универзитета Вестерн Сиднеј у Аустралији назвао је објект Телеиос, по старогрчком изразу за "савршенство". Након исцрпног прегледа могућности, истраживачи закључују да ће нам требати више информација како бисмо разумјели како је овај објект настао. Њихова анализа предата је Публикацијама Астрономског друштва Аустралије и доступна је на препринт послужитељу "арXив".
Двије теорије
Аустралијски "Сквер Километер Ареј Петфајндер" (АСКАП) открио је мноштво необичних кругова различитих врста на небу као дио свог истраживања Еволуцијска карта свемира (ЕМУ). Неке од њих на међугалактичким удаљеностима било је мало тешко схватити, попут познатих Непарних радио кругова (ОРЦС). Телеиос, смјештен унутар Млијечне стазе, има другачију причу о поријеклу од ОРЦС-а пронађеног широм дубоког свемира, али иако је ближи и стога мањи, немогућност сужавања тачне удаљености показала се значајном препреком разумијевању његовог поријекла.
Филиповић и његове колеге провели су темељну анализу објекта и открили да слабо свијетли само у радио таласним дужинама. Таласна дужина његовог сјаја открила је да је највјероватније остатак супернове типа Iа - једне од најсјајнијих врста супернове у Свемиру. Ове супернове настају када бијели патуљак у блиској бинарној орбити с пратиоцем усиса толико материјала из наведеног пратиоца да премаши своју масу и експлодира. Засад, једноставно. Но, одређивање удаљености до ствари у свемиру изненађујуће је прилично тешко. Истраживачи су успјели израчунати процјене удаљености до Телеиоса, али нису могли сузити избор на више од двије опције - или око 7.175 свјетлосних година или око 25.114 свјетлосних година.
Обје ове удаљености значиле би различите ствари за еволуциону историју Телеиоса. Будући да ствари изгледају мање што су даље, двије удаљености дале би знатно различите величине мјехурића. На ближој удаљености, остатак супернове био би широк 46 свјетлосних година. На већој удаљености био би широк 157 свјетлосних година. Проблем с оба ова сценарија је тај што еволуциони модели супернова типа Iа предвиђају да би требало бити и Икс-зрака. Недостатак Икс-зрака их јако збуњује.
Друга могућност је да је Телеиос остатак супернове типа Iаx, врсте супернове типа Iа која не уништава бијелог патуљка у потпуности, већ оставља за собом остатак 'зомби' звијезде. То се уредно уклапа у емисиона својства Телеиоса, али би требао бити пуно ближе, око 3.262 свјетлосне године удаљен. Овај сценарио би значио да је Телеиос мало мањи, промјера око 11 свјетлосних година. Постоји чак и звијезда на тој удаљености која би могла бити кандидат за зомби звијезду... али ниједно друго независно мјерење удаљености до Телеиоса не показује да би могао бити тако близу.
Немамо довољно доказа
Сва та друга питања чине да необично питање готово савршене симетрије остатка помало падне у други план.
Остаци супернове готово су увијек на неки начин асиметрични. Сама експлозија може бити асиметрична; материјал који се шири може гурнути међузвјездани гас или прашину која се већ налазила у близини; и на крају ће се љуска довољно проширити да почне фрагментирати.
Међутим, ако је супернова симетрична и догађа се у довољно празном подручју простора, може се симетрично ширити. Једноставно још није достигла тачку фрагментације.
То је риједак призор, али не и немогућ. То Телеиос чини прилично занимљивим.
Само ћемо га морати детаљније проучити како бисмо схватили његову причу.
"Детаљно смо истражили могуће еволуционо стање супернове на темељу њене површинске свјетлине, привидне величине и могућих удаљености", пишу истраживачи.
"Сви могући сценарији имају своје изазове, посебно узимајући у обзир недостатак емисије Икс-зрака за коју се очекује да ће се моћи открити с обзиром на наше еволуцијско моделирање. Ако неки сценарио означимо као највјероватнији, примјећујемо да нема доступних доказа који би дефинитивно потврдили било који сценарио те су потребна нова осјетљива и високорезолуцијска посматрања овог објекта", додали су.
.webp)
