Овај, прије сега, српски, херцеговачки, али и свјетски пјесник, живио је кратко. Умро је у 56 години. У својим пјесмама оставио је вјечни печат у којима је опјевао своју забрањену Љубав Анку, која је била католкиња, али и своју усамљеност и тугу, проналазећи на тај начин лијек и утјеху.

Шантић је био један од основича српског културног друштва Просвјета, српског пјевачког друштва "Гусле, часописа "Зора" и управо на тим темељима српска заједница у Мостару и данас гради свој идентитет.

Највећа културна манифестација која се одржава у Мостару, која живи и данас, је "Шантићеве вечери поезије".

Шантић и његова дјела били су мотив за повратак Срба у Мостар послије посљедњих ратних дешавања деведесетих.

Шантић је рођен у Мостару 27. маја 1868. године, у трговачкој породици, завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, али га породични посао није занимао, па се посветио писању пјесама од којих су чувене „Голуб“, „Босанска вила“, „Нова Зета“, „Јавор“, „Отаџбина“...

У Првом свјетском рату затваран је као талац и оптуживан због својих патриотских пјесама, попут: “О класје моје”, “Хљеб”, “Моји очеви”, “Пјесма подземна”, “Моја отаџбина”, “Остајте овдје”, “Ми знамо судбу”.

Дан Шантићеве сахране можда је најбоље описан у књизи Јосипа Лешића „Роман о пјеснику“, у којој је наведено да су у Мостар тога дана стигле бројне делегације из свих крајева Херцеговине и региона, многи су пјешачили и 50 километара да би испратили свог омиљеног пјесника на вјечни починак. На сахрани је говорило 15 говорника, а тужна поворка кретала се неколико сати.

"На кућама висе црни барјаци, фасада Општинског дома претворена је у једну црну масу, па су чак и улични фењери обавијени црним крепом. У црно утонула варош пружа дирљив призор уцвиљене мајке за изгубљеним сином ... А народ, било муслимани, православци или католици, подједнако је туговао и оплакивао свог великана и пјесника. Сви су говорници истакли Алексу Шантића као пјесника јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин, који је при проласку спровода са минарета Церничке џамије топлим гласом отпјевао последњу молитву праштања", написао је Лешић.

Према Шантићевој биографији снимљен је филм „Мој брат Алекса“. Његов лик се данас налази на новчаници од 10 конвертибилних марака. Бројне школе и улице носе његово име, а подигнуто му је и неколико споменика, од којих је најпознатији онај у истоименом парку у његовом родном Мостару.

У кући свога зета Светозара Ћоровића, такође књижевника, Шантић је провео посљедње године живота. Ту се налази и спомен-соба с библиотеком у којој се чувају његови вриједни рукописи и предмети из приватног живота, као и радни сто на којем су настајала пјесникова дјела.

Пратите нас и путем Вибера