Тачан датум када су Срби почели да славе јулијанску Нову годину је немогуће одредити, али тај празник добија на значају послије Првог, а поготово послије Другог свјетског рата. Иако није била званично забрањена, за вријеме комунистичке власти није било организованих јавних дочека, ни дочека по ресторанима и кафанама.
До размимоилажења двије Нове године долази због реформе јулијанског и настанка грегоријанског календара, 1582. године. Упркос дуготрајном отпору претежно православних земаља, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је 1919. године законом изједначила два календара, али Српска православна црква није.
Иако се данас радо дочекује по градским трговима и угоститељским објектима, српска Нова година, за разлику од оне друге, није државни празник и нерадан дан.
Обичаји који се поштују на овај празник
Православна Нова година назива се још и Мали Божић, а поклапа се и са црквеним празницама Обрезање Господа Исуса Христа и крсном славом Свети Василије Велики.
Тог дана једе се глава божићне печенице, а то је најчешће глава јагњета или прасета, а домаћице мијесе новогодишњу чесницу, "василицу".
Црква испраћа стару и дочекује нову годину на духовни начин, молитвама и богослужењима, али и благосиља све пристојне прославе, подсјећајући да се у бројним црквеним домовима обиљежава овај значајан празник.
Тога дана у неким крајевима Србије спаљују се остаци бадњака, а поред "василица" мијесе се и крофне у које се, као и за Божић, ставља новчић.
Такође, вјерује се да, поред богате трпезе, на овај дан у кућу треба унијети неку нову ствар, купљену тог дана, како би кућа и укућани током цијеле године имали напретка.
.webp)
