Готово да нема човјека са територије наше земље који не зна да је једна ријеч из српског језика ушла у све остале свјетске језике.
Јединственост ове ријечи огледа се у томе што за њу данас не постоји замјена, већ се само њом означава митолошко биће кога смо се плашили као дјеца, а данас је главни јунак бројних романа, филмова, серија, али и ликовних приказа.
Једина српска ријеч општеприхваћена у свим свјетским језицима
Вампир је једина ријеч из српског језика која је општеприхваћена у свим свјетским језицима.
На енглеском језику „вампире“, француском „вампире“, италијанском „вампиро“, шпански „вампиро“, турски „вампир“, немачки „вампир“, дански „вампyр“, пољски „wампир“ итд.
Словенска митологија обилује бићима која као да су изашла из најгоре ноћне море. Нека од тих створења постала су интернационално популарна и завршила у многобројним романима и филмовима.
Легенде о појединим чудовиштима још су страшнија од холивудске интерпретације, а такав је случај и са најчувенијим словенским монструмом – вампиром.
Опште је познато да је ријеч „вампир“ једна од ријетких, а можда и једина, ријеч из српског језика која се користи у цијелом свијету.
Шта означава српска ријеч вампир?
Међутим, у вампире нису вјеровали само Срби. Ово демонско биће је у разним облицима и под разним именима познато код свих словенских народа, а посебно оних која живе на Балкану и на простору западне Русије.
Називају се многим именима попут стригоји, лампири, лапири, једогоње, вједогоње, упири. Из овог посљедњег назива је и изведен српски назив „вампир“.
Неке верзије прича о вампирима постоје још од памтивека. Постоји много различитих прича о томе како они изгледају, како настају и како могу да се убију.
Према предањима, особа која је била зла или која је оставила неке неријешене рачуне пред смрт, када умре може да постане вампир, који затим терорише село, сишући крв, давећи и убијајући људе и стоку.
За вампире се вјерује да су обично активни ноћу, па су људи, када би чули да се у њиховом мјесту дешава нешто чудно, да људи и стока на необјашњиве начине умиру, увече били посебно опрезни и закључавали би се у куће и затварали прозоре.
Докази о томе да су људи вјеровали у вампире, постоје већ вековима. Археолози су у Бугарској и Пољској налазили тијела са срцима прободеним коцима или одсјеченим главама и спуштеним код ногу. Као најефикасније оружје против вампира су многи Словени сматрали глогов колац.
Најпознатији српски вампир Сава Савановић није први вампир
Најпознатији српски вампир је, свакако, Сава Савановић, лик из приповетке „Послије деведесет година“, Милована Глишића, по којој је снимљен хорор „Лептирица“. За њега се везује и воденица у селу Зарожје код Ваљева.
Међутим први „документовани вампир“ је Петар Благојевић.
Сматра се да је појам „вампир“ први пут у западној Европи споменут у аустријским новинама „Wiennerischen Diarium“ у извјештају који је објављен 1725, у вријеме кад је велики дио Србије био под влашћу Хабзбуршке монархије (1717—1739).
У извјештају под називом „Vampir von Kisilevo“ наведено је да је у селу Кисиљеву, које се налази у општини Велико Градиште, преминуо извјесни Петар Благојевић, а да је неколико недјеља послије њега умрло још десет особа у року од 24 сата и да су се дешавале још неке мистериозне ствари.
Ти људи који су умрли након Благојевића, како је написано у извјештају, наводно су на самртној постељи рекли да су видјели Благојевића који их је давио. И његова супруга је тврдила да јој се мртав супруг појавио у сну и да је од ње тражио да му да његове опанке. Престрашена жена је побјегла из села након тога и није познато шта се десило са њом.
Зато су из Беча послали комесара и љекаре како би истражили случај. Они су отворили сандук у којем је сахрањен Благојевић, а на опште запрепашћење, утврдили су да је његово тијело било савршено очувано као да је још увијек жив и да није било никаквог непријатног мириса какав би се очекивао. Наводно су у његовим устима нашли и трагове свјеже крви.
Пошто је дакле „доказано“ да је Петар Благојевић односно Plogojowitz, како су му презиме писали Аустријанци, заиста вампир, његово тијело је прободено коцем и спаљено.
И дан данас се на гробљу у Кисиљеву налази гробно мјесто без ознака, за које се тврди да је у њему сахрањен Петар Благојевић.
Ширење ријечи и вјеровања у вампире
Након случаја са Благојевићем, спомињали су се и други могући вампири, а између осталих и један војник који је наводно из Грчке гдје је ратовао, убио једног вампира, али је донио „заразу“ у село Медвеђа код Трстеника. Након његове смрти, и то мјесто су „запосели вампири“.
У 18. и 19. вијеку је у Европи владала права хистерија због вампира, а „виђали“ су их у разним облицима, као чудовишта са оштрим зубима, као човјеколико биће које је састављено од крви, без костију, неки су тврдили да могу да буду невидљиви и мијењају изглед.
За популаризацију вампира у књижевности, а касније и у стриповима и филмовима, прије свега је заслужан ирски писац Брем Стокер и његов роман „Дракула“. Роман је донекле заснован на историјској личности Владу Цепешу, влашком војводи из 15. вијека, познатом по суровим методама мучења и убијања, као што су набијање на колац.
Међутим, Стокеровом антијунаку је претходила прича Џона Вилијама Полидорија „Вампир“ као претеча данашње романтизоване верзије вампира.
(Србија данас)
