Уз име које нам дају на рођењу родитељи и које представља наше лично име, презиме означава наше поријекло и коријене.
Презиме је настало у другој половини 14. вијека. У словенским народима коришћено је много суфикса приликом настајања презимена.
Најчешћи наставак -ИЋ значи мало и младо, а наставак -ОВИЋ упућује да је “потомак од…”.
Већина српских презимена препознатљива је по суфиксу -ић.
Суфикс -ић је словенски деминутив, чија је основна улога у стварању патронима и матронима.
Процјењује се да се неких двије трећине српских презимена завршава на -ић или -вић.
Разлике у презименима између Срба из Србије и Срба из других крајева су углавном у томе што су једна формирале српске власти, у складу са народном традицијом, док су друге формирале стране власти.
Велики број српских породица носи иста презимена, иако уопште нису у међусобном сродству.
Презименска основа може да буде различита. Најчешће је то лично име родоначелника одређене породице.
У највећем броју случајева то је очево, дједино или име неког другог мушког претка у директној линији сродства.
Побочна линија сродства, јавља се само у изузетним случајевима.
Постоје и презимена настала од имена женског претка. „Оснивач презимена” не мора увијек да буде крвни сродник.
Понекад то могу да буду и друга лица (усвојитељ, старатељ, доброчинитељ и др.). Такође могу бити и према упечатљивој особини неког од предака, према мјесту гдје породица живи или одакле се доселила, објаснио је Трифун Павловић у чланку “Српски тић се презива на ић”, преноси Жена Блиц.
