Карцином дојке. Карцином рака грлића материце. Карцином плућа. Метастаза на костима и јетри. И 36 метастаза на мозгу у једном тренутку. Све ово, а само једна особа. Маша Драганић поријеклом из Тузле медицинско је чудо.
Маша је имала само 28 година када је први пут на налазима видјела дијагнозу карцинома. Све је кренуло од квржице у дојци која је прерасла у прогресивну болест.
"Дијагноза је постављена у мојој 28. години. Мој син је тада имао годину и три мјесеца. У том тренутку рачунате да сте најздравији и да се осјећате одлично. Ја сам се стварно тако и осјећала. Када сам тек угледала ту квржицу отишла сам љекару, али на првом прегледу није постављена дијагноза. Сматрали су да сам здрава и да је то нешто безазлено. Упутили су ме кући, а тек након неких девет мјесеци открили смо да се ради о карциному. Нисам се јавила на вријеме јер ме то није бољело нити мучило, па сам тај период пролонгирала док нисам схватила да је вријеме за контролу", започиње своју причу Маша за "Тузлански.ба".
Док је Машин фокус био усмјерен на борбу са карциномом дојке, њено тијело је водило још једну битку.
"У том периоду, у року од двије године, откривен ми је и карцином грлића материце. Имала сам два карцинома која нису била везана један за други, била су то два засебна карцинома", појашњава.
Након успјешне операције гинеколошког карцинома, кроз око шест мјесеци установљене су метастазе на плућима и костима, које су биле од карцинома дојке.
"Гинеколошки карцином је био у фази мировања и није се више развијао, али карцином дојке није мировао. Након дијагнозе метастаза на плућима и костима, установљене су и метастазе на јетри и мозгу. У једном тренутку сам имала тачно 36 метастаза на мозгу", истиче.
Ријетки су они који се на њеном мјесту не би предали, јер је Маша тада више имала органа нападнутих од стране рака, него што је имала здравих. Каже да од карцинома на плућима, дојци и јетри није осјећала велике болове, али да су метастазе на костима и мозгу биле једва подношљиве.
"Већ сам прихватила да је моја борба доживотна. Није то ни једна, ни двије, ни десет година — то је дијагноза коју морам носити док сам жива", прича она.
"Најтеже су ми биле метастазе на мозгу. Сви се лакше носе са нечим што их не боли и не омета. Тако је било са метастазама на плућима и јетри — нису ми отежавале функционисање. Али метастазе на мозгу су итекако то чиниле. Било је тренутака када сам се питала хоћу ли успјети све то прегурати, јер сам се осјећала као да губим тло под ногама, као да ми се земља љуља. Љекари су ми тада давали да носим и појас преко леђа из страха да ће ми пукнути кичма приликом корачања због стања у каквом су биле моје кости", присјећа се.
Успостављањем нових дијагноза Маша је схватила да више нема шта тражити код љекара у Босни и Херцеговини и Србији гдје се до тада лијечила.
"То је најтежа спознаја — ниси сигуран куда даље, гдје да кренеш. То је био тежак момент. Све док се нисам усмјерила ка Европи, односно Аустрији. Горе су биле много теже и болније ситуације него претходно у Босни и Србији. Ипак, нисам имала времена за кукање или негативно размишљање. Имам малог сина који ми је увијек био мотив и гурао ме напријед", прича.
Здравствени систем у БиХ и Европи
Као онколошки пацијент, Маша је прошла кроз здравствени систем у БиХ, затим у Србији, а потом и у Аустрији. Каже да су разлике огромне, а првенствено се огледају у приступу љекара према пацијентима. У Аустрији је, прича, емпатија много више присутна.
"Кренућу од неке основне ствари. Колико год се оне нама чиниле подразумијевајућим, некако сама та емпатија њихова и љекара према пацијентима који се боре са овом болешћу, тачније онколошким пацијентима, је стварно огромна. Морам да кажем да су они горе јако директни. Значи, морате да знате своје тачне дијагнозе. Нема то сад да вам кажу неком члану породице па да вам они упакују. То код њих не постоји", каже и наставља:
"То је оно што је код њих прво - та директност, а друго та емпатија која у принципу није оно 'ја сам ти одредио то и то и то, дао сам ти на папиру, изволи, идеш да се лијечиш'. Него просто та њихова подршка коју су спремни да вам дају, са којом сваког пацијента прихватају као да је њихов неки члан породице. Ја сам се повезала са мојим љекаром тако да сам мислила као да смо он и ја тим и идемо заједно у ту борбу. Ја не идем сама у ту борбу, него имам сапутника у томе свему. И то је стварно било тако. Ваљда кроз мој однос према њему и његов према мени, ја сам само жељела да успијемо и на крају смо направили резултате. Од немогућег смо дошли до стварно могућег, о чему стварно треба причати".
Карцином је прогресивна болест која захтијева адекватну и правовремену терапију, но обољели у БиХ, али према Машином искуству и у Београду, не воде битку само са раком, него и са здравственим системом. Пацијенти са подручја Тузланског кантона су протекле двије године били на листама чекања за радиотерапију у другим клиничким центрима јер је процес набавке у УКЦ-у Тузла био закочен због малверзација које су резултирале и подигнутим оптужницама.
"Када сам ја добила зрачну терапију у Београду, добила сам 30 терапија дојке, гдје су ми рекли да нема прескакања ниједне. Апсолутно мора све бити по протоколу — 5 дана зрачиш, 2 дана паузе и тако у континуитету. И онда добијем термин за зрачну терапију у Београду. Наравно, све сам сама финансирала. Очекујеш да тамо гдје си изабрао да ти нешто финансираш и гдје примају новац за то, пруже услугу какву заслужујеш. Међутим, у том моменту долазим на зрачење на ВМА и питају ме: 'Извините, зашто сте ви дошли?' Кажем: 'Имам зрачење заказано.' Кажу: 'Нико вам није јавио, апарат се покварио.' Обавијестиће ме други дан кад се поправи. Шта се даље дешава? Поправе апарат, почнем ићи на зрачење три недјеље, али онда опет долазимо једно јутро и апарат је опет покварен — није радио десет дана. Тад правимо паузу. Тако да је сам приступ томе ужасан. Што је најгоре, апарати на којима се зрачимо овдје су толико потрошени да их ја претпостављам више ни за отпада не би узели. Поставља се питање да ли нас уопште зраче, лијече и да ли смо добили терапију коју смо требали. На западу немате такво питање. Довољно је рећи да они имају апарат чија једна терапија покрива 30 терапија које можете добити овдје. Мислим да то показује гдје смо и какав је наш систем".
Имати вољу за животом када се борите са оваквом болешћу је изузетно важно, али и тешко, а Маша каже да је незахвално од пацијената са овог подручја то тражити, управо због горе наведених разлога.
"Иако данас се често каже: 'Мораш бити позитиван и успјећеш.' Наравно, није довољно само бити позитиван. Има и људи којима дијагноза донесе друге емоције и осјећају се теже и другачије. Морамо схватити да они можда у том моменту немају могућност ни лијечења, ни правца лијечења. Не можемо од њих очекивати: 'Буди позитиван.' Како бити позитиван кад немају ни основе ствари, правац лијечења? Можда би и он био позитиван да не мора водити и ту бригу. Ово је оно што се овдје у Тузли дешавало — људи су морали путовати у Зеницу, Мостар да би ишли на терапију. Како онда бити позитиван? Како бити позитиван ако не знаш ни како ћеш доћи до Зенице, нема ко да те вози, нема новца за вожњу? Како ће се он осјећати послије терапије? Да ли треба остати да спава? Тешко је рећи: 'Будимо позитивни' али свакако треба тежити да извучемо максимум из ситуације, дати себе колико можемо и покушати избјећи стрес, да усмјеримо добру енергију у лијечење, ако се тако може рећи", истиче.
Доживотна хемотерапија
Још једна разлика између два здравствена система огледа се и у доживотном лијечењу. У Машином случају ради се о доживотној хемотерапији.
"Питала сам љекара колико ћу добити циклуса, јер сам навикла да чујем како неко добије шест, неко осам циклуса... Он ми тада одговара: 'Какви циклуси? Морам вам саопштити да сте ви од овог тренутка на доживотној хемотерапији.' Рекох: 'Како то мислите? Зар никад нећу престати? Хоћу ли барем имати неку паузу?' Каже: 'Са овом дијагнозом и тренутним стањем – не. Можда, некад, за пар година, буде могућности да направимо малу паузу, не да вас скинемо с терапије, него да просто предахнемо.' Али ево, од тада је прошло пуних шест година – и још нисам добила ни паузу, ни могућност прекида. Али то сам прихватила. Као што сам рекла мало раније – ја сам борац. Могу ја сад да прихватим или не, али то је мој живот. Неко би био захвалан и на томе. Нисам то ни доводила у питање – једноставно, то је мој пут. Бог је одлучио да ја то носим на својим леђима. Могу ли или не могу, то најбоље сама знам. Имам мотив, и зато не доводим у питање своју животну ситуацију", појашњава.
Књига као инспирација многима
Своју животну причу Маша је одлучила претворити у књигу. Идеја је настала у Аустрији.
"Како су се низале дијагнозе и пристизали налази, открили су да имам метастазу на душнику. Када су ми радили бронхоскопију, доктори су рекли мом онкологу да не знају ко је та дјевојка коју је послао – али да неће још дуго живјети. Прогнозирали су ми максимално шест седмица живота, јер је метастаза била дубоко у душнику и практично га блокирала. Тада сам заиста имала отежано дисање, али ме то ни тада није плашило. Мислила сам: 'Тако треба, проћи ће'", наставља своју причу храбра Маша.
Огромну подршку имала је од својих пријатеља. Присјећа се да су они тада на интернету претраживали све о њеним налазима.
"Једном сам се нашалила с другарицом и рекла: 'Ајде изгуглај ово моје стање и види има ли ико да је преживио. Бар један.' То је била шала, али она је стварно то почела истраживати. И кад бисмо ишле на кафу или хемотерапију, причала би ми о свему што је прочитала – да ми уљепша, али и да ме информише. Каже: 'Нема нико баш са свим тим твојим дијагнозама, али има оних који су преживјели.' Рекох: 'Добро, онда ћу ја бити та коју ће неко једном изгуглати и пронаћи као доказ да је могуће'", каже.
Тако је одлучила да напише књигу.
"Моје стање се мијењало, болест се ширила, али мотив је остао. Када књига изађе, неко ће је прочитати и схватити да ни најтеже дијагнозе не значе крај. Планирам да је завршим до краја септембра, ако Бог да. Вјерујем да је 2026. моја година – и да ће тада књига угледати свјетло дана", каже саговорница.
За крај разговора Маша каже да је на располагању свим женама које се боре, посебно с карциномом дојке те да ће им радо помоћи.
"А што се тиче поруке свима – будите позитивне. Звучи као флоскула, али није. И запамтите увијек послије сваког дна се иде на врх. Тако да будите сигурне да ако сте сад на дну за веома кратак временски период можете бити на врху, закључује Маша.
Маша каже да данас, након 10 година борбе може рећи да се успјешно изборила са свиме. Истина, и даље постоје одређене потешкоће јер је недавно сазнала и за нову дијагнозу, али чврсто вјерује да ће исход бити позитиван јер након свега што је прошла, другу опцију не прихвата.
"Тренутно водим борбу са синусима. У максиларном синусу се створила промјена коју називају тумором. То не мора бити малигно, али морам прихватити да постоји и та могућност. Живим у увјерењу да ће то бити бенигно", оптимистична је Маша која је уистину инспирација и показатељ да чуда постоје, али да би се десила, морате вјеровати у њих.
Маша је у своје чудо вјеровала свим срцем.
