Младић са само 20 година убијен од стране муслиманских екстремиста у ноћи између 30. априла и 1. маја 1992. године када се враћао с посла. Био је полицајац. Онај који је зрачио својом добротом, храброшћу и ведрином. Таквог га памти и његова мајка. Нема посла, каже који није знао да ради. Када сам га родила није било срећније од мене, а данас се само молим да ми бар на тренутак у сан дође прича кроз сузе. Сјећа се тог кобног дана када га је задњи пут испратила на посао. 

"Он кад је кренуо толико је био срећан и задовољан ићи на тај посао. Мени је рекао ''Мајко чувај се, може доћи горе са Козаре да вас побију.'' Ја оде на посао ја ћу вас чувати. Тако тим ријечима. Муж ми је био на задатку код школе на стражи и кад је Раденко настрадао мој муж је чуо нешто али није знао о чему се ради. Убили су га. Он је дошао кући и легао рекао ми ''Марија нешто се дешава, али не знам шта.'Преко радија смо чули да је погинуо. Нама нико није могао доћи и рећи то. Сви су знали и около све комшије. Имам браћу и они су знали, били су ми и родитељи живи. Они су сви ходали около и јаукали. Нама нико није могао доћи и рећи. И онда је мој Раде устао не знам ни шта се више дешавало. То је било катастрофа", прича мајка Марија.

Живот је није мазио. Имала је троје дјеце, све троје је изгубила. Све оно о чему је сањала наша срећна породица, пало је у воду, прича Марија. Нема ријечи којом може да опише тежину коју носи у души. 

''Раденко је био најбоље дијете на свијету. Све је знао и хтио и слушао ме и био добар и паметан. Отишао је на тај свој посао несретни и није се ни вратио. Троје сам ја дјеце изгубила и сви су са мном увијек. Гдје год идем мислим на своју дјецу. Кћерка ми је умрла од 19 година. Била болесна, а прва дјевојчица са 6 мјесеци. Тад сам била и млада нисам била ни свјесна", прича нам она.

Слике се само врте по сјећању. Мисли смјењују, а питања нижу. Зашто је морало баш овако? Од самоће, Марија је највише страховала, али оно од чега највише бјежите, изгледа да вас кад тад стигне. Породично стабло кад се сруши, све остало је узалуд. 

"Ми смо се добро договарали и били смо једно другом подршка за све. За хранити дјецу, за кућне послове за све обавезе. За све смо били способни. Прије седам година и све се од тад промијенило још више. Срећни и пресрећни. Кад је Раденко отишао све се завршило. Ружно."

"Ја сам знала навече изаћи око пола 10 у то вријеме кад је он настрадао да видим какво је вријеме. Како је изгледало. Све ми је пролазило кроз главу и да се то нама десило. Нисмо ми зарадили ни ја ни мој муж ништа овако. Ми смо били дивни људи. Одговорни за све. И за ту своју дјецу. Учили смо их да буду прави људи, а иначе су били. Знали су били су рођени баш такви. И за нас и за кућу. И да сваки динар искористе а не да потроше у нешто лоше. Мој Раденко кад је примио прву плату дао ми је паре да себи ставим зубе. И то никад нећу заборавити. Десило се шта се десило, ко га је убио не знамо. Убили су га с леђа с четири метка. Три су му испуцали у плућа а четврти у главу", прича она.

И град се у тој ноћи дигао на ноге. Нема оних који не памте овај стравични злочин. Раденково убиство означило је почетак свих ратних страхота 1992. у Приједору. 

"Ми смо породично били на свадби. Од мог мужа се сестра удавала у Доњој Драготињи. Била је тад и свекрва. Било нас је доста и рекао је да иде до Приједора. И враћа се и каже. Дижите се убијен је Раденко Ђапа и погледајте како то је повезано", прича Здравка Карлица, предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Града Приједора.

Случај Раденка Ђапе ни данас након 33 године не интересује ни Суд ни тужилаштво. Со на рану додатно ставља то што за убиство храброг јунака нико није одговарао. Српске жртве у оваквим институција изгледа не постоје, јасни су у организацији породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила града Приједора. 

"Ово убиство које је произвело многе неприлике у Приједору и шта се све послије дешавало никад није расвијетљено. Раденко је пошао на посао, један честити младић. Кренуо на посао. И мучки убијен...то је била велика мржња. Тај догађај је јако нама значајан..послије убиства ..нико нас не може убиједити да то све није смишљено и планирано. Тај момак је ишао да брани свију. Није он ишао само да брани себе, већ грађане. То је било честито дијете испод Козаре...смјело ишао, храбро, није се бојао није био кукавица, поносно ишао. Волио је тај посао и онда приђу и убију с леђа да би направили проблем у граду", каже Славиша Књегињић, организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Града Приједора.

Марија је само једна у низу српских мајки која је сина дала за отаџбину. Дала је најсветије што је имала. Узданицу и дику, како га и данас од миља зове сваки пут кад стане крај слике. Једино јој је то и остало од комплетне породице. Успомене да кроз њих бар на тренутак одлута у нека боља и срећнија времена. Кад се врати у реалност, схвати да је на крају села. Сама на празном огњишту. 

Пратите нас и путем Вибера