"Покушаји изградње нације у БиХ под патронатом страних институција – посебно Канцеларије високог представника (ОХР) – резултовале су неуспјехом, институционалном парализом и продубљеним етничким подјелама".
Пише ово за "The National Interest", Макс Приморац, бивши амерички дипломат херцеговачког поријекла близак Доналду Трампу.
Његову колумну под насловом "Изградња нације у Босни и Херцеговини: 30 година неуспјеха" (Nation-Building in Bosnia and Herzegovina: 30 Years of Failure“), преносимо у потпуности.
"Три деценије међународног интервенционизма нису успјела усмјерити Босну и Херцеговину према међувјерској хармонији и демократији.
Почела су обиљежавања тридесете годишњице краја рата у Босни и Херцеговини (1992. – 1995.), у којем је погинуло 100.000 људи. Но, мало је разлога за славље у ономе што се претворило у неуспјели пројект изградње државе у срцу Европе на које је потрошено више милијарди.
Бошњаци, католици Хрвати и православни Срби у БиХ данас су једнако подијељени као и 1995. године. Српска већина и даље тежи отцјепљењу и прикључењу Србији. Прије рата, мјешовити бракови чинили су 13 посто свих бракова. Данас је тај удио пао на само 4 посто. Покушаји странаца да наметну босански грађански идентитет умјесто вијековима његованих етнорелигијских припадности – потпуно су подбацили.
Почетком маја, Канцеларија високог представника (ОХР) на чијем је челу бивши њемачки министар пољопривреде, обавијестио је Савјет безбједности УН-а да ситуација у БиХ "без сумње представља изванредну кризу од потписивања Дејтонског споразума".
Но суштина кризе лежи управо у међународној архитектури успостављеној након мира, која је групи западних дипломата дала задњу ријеч у свим одлукама у земљи. Љубоморно чувајући своју моћ, Босна и Херцеговина нема никакав суверенитет.
Узастопни високи представници донијели су више од 900 одлука – од избора државних симбола, преко економске политике, до реформи правосуђа и устава. Многи су изабрани функционери, укључујући предсједнике, смијењени декретом високог представника.
Три од девет мјеста у Уставном суду БиХ резервирана су за стране суце (тренутно из Албаније, Њемачке и Швајцарске) који често пресуђују у корист централизације моћи у Сарајеву, гдје већину институција контролише бошњачка политичка елита.
Међународни покушаји да се "централизује БиХ на начин који није изричито предвиђен мировним споразумом" на штету српске аутономије нису политички одрживи – а таква пракса отворила је врата Москви да трајно дестабилизује регију.
У другом ентитету, гдје муслимани бројчано надмашују католичке Хрвате три према један, Бошњаци гласају за хрватске кандидате и мањинске представнике, чиме се обесправљује прозападни политички блок. Водећи хрватски политичар био је чак суочен с пријетњама америчких санкција јер се успротивио гасоводи којим би управљала државна компанија под бошњачком контролом, а који би пролазио кроз хрватска подручја.
У коначници, у БиХ не постоји политички ни грађански простор у којем би народ могао сам управљати. Није ни чудо да су међуетнички односи на најнижој тачки.
Оно што је изворно требало бити "привремена међународна институција" која помаже земљи да еволуира у "мирну и одрживу демократију", претворило се у модерни европски Раџ (као британски Раџ у Индији), без механизама контроле и одговорности – ни локалне ни међународне. Барем је британски Раџ Индији оставио снажне правне и демократске институције. Овај Раџ створио је мрежу богато финансираних невладиних организација које заступају интересе међународне заједнице, а не земље саме.
Свака нова међународна интервенција погоршава етничке односе и успорава развој демократских институција. Политичке стране више не траже рјешења дијалогом међу собом, већ од страних бирократа – јер суверенитет не припада њиховим изабраним вођама.
У недавном говору у Саудијској Арабији, предсједник Трамп упоредио је просперитет заливских држава с "тзв. градиоцима нација који су уништили више држава него што су их изградили". Босна и Херцеговина је једна од тих уништених држава.
Предсједник има историјски прилику да прекине ову фарсу. Иако су европски дипломати "лице" постдејтонског поретка, ниједна њихова акција не догађа се без изричитог одобрења владе САД-а.
И то с разлогом. Моћ ОХР-а не произлази из Дејтона, већ из конзорцијума 55 држава и организација створеног накнадно, који му даје овлашћења да доноси обавезујуће одлуке према властитом нахођењу. Другим ријечима, тај поредак нема чврсту правну основу – изграђен је на правном "картушу".
Предсједник Трамп могао би БиХ дати нову шансу – једноставно тако да одбије обновити овлашћења ОХР-у и допусти да он, као и троје страних судаца Уставног суда, те мрежа невладиних организација и остатак ове епизоде изградње нације – падну у заборав.
Једноставан федерални систем утемељен на три конститутивна народа, који враћа суверенитет њима самима, једини је пут према смањењу међуетничких тензија – као што је случај у Швајцарској и Белгији – а не страни протекторат.
Тридесет година међународног интервенционизма није помогло земљи да постане „мирна и одржива демократија“. Можда би требали допустити народу Босне и Херцеговине да сам покуша", пише Приморац.
