Када је отказана Европска конференција рабина у Сарајеву, многима је то изгледало као изолован инцидент. Када су рабини позвали да БиХ не буде примљена у Европску унију – тада је постало јасно да није ријеч о инциденту, већ о слици.
И то слици Сарајева какву многи упорно одбијају да признају: града који се лажно представља као отворен и толерантан, а заправо већ одавно функционише као центар бошњачког национализма и политичког ексклузивизма.
Исти они који свакодневно оптужују Републику Српску за непостојећи екстремизам, исти они који цртају политичке мете на свакога ко не дијели њихово виђење БиХ, исти су ти који су, у тренутку када се свјетска јеврејска заједница окренула Сарајеву, одлучили да затворе врата. Зашто? Зато што та заједница није хтјела да ћути. Зато што није пристала да буде фолклор. Зато што је имала своје ставове.
А Сарајево не трпи ставове који нису њихови.
То што је министар рада Федерације БиХ без имало стида изјавио да рабини долазе да “ратују против Бошњака”, није ексцес – то је огледало. Огледало у којем се види сваки покушај Сарајева да свакога ко мисли другачије представи као непријатеља. Тако третирају и Јевреје. Тако свакодневно третирају Републику Српску. И свакога ко им није по вољи.
У том свјетлу, јасније је него икада зашто им смета Милорад Додик. Зато што не пристаје на наметање. Зато што говори оно што мисли. Зато што их не моли. И зато што је остао једини политички глас који у БиХ не пристаје да клекне пред тзв. “сарајевском истином”.
Кристијан Шмит, који је сам себи додијелио титулу високог представника, био је један од иницијатора ове конференције. И наравно – није се ни потрудио да види и схвати гдје се налази. Није му пало на памет да разумије да Сарајево не жели никакве дијалоге који не воде у поништавање Срба као политичког народа и Републике Српске као уставне чињенице. Док потписује “мишљења” и води крсташки поход против Милорада Додика, његова конференција бива отказана, а он постаје саучесник поруке да је Сарајево отворено – само за оне који мисле као они.
У атмосфери у којој се забрањује слободно окупљање, у којој се предсједнику Републике Српске покушава забранити политичко дјеловање, у којој су све институције БиХ стављене у функцију прогона једне стране, постаје јасно да је Сарајево изгубило компас. И да је оно што раде Додику – само огледало онога што би жељели да ураде свакоме ко не пристане на њихову догму.
Ако рабинима не дају да говоре – шта тек да очекују Срби?
