Драгомир Друловић је био директор ланца продавница у Србији, а данас је бескућник, на улици.
"Ријетко ко ме пита како сам, сем вас", рекао је Драгомир који је бескућник за документарни серијал Црвеног крста "Приче без крова". "Што се тиче ситуације, срећа што је лијепо вријеме, па може да се издржи некао. Али кад почне да дува око 3, мршава ситуација", рекао је Драгомир. Постоји привремени центар за бескућнике у Ломиној улици, који је Драгомир поменуо. "Онај момћић доле у Ломиној је изузетан. Стварно ме респектује. Кад год сам дошао да се окупам, пресвучем, никад нисам имао никакав проблем. Сви други морају да сачекају, а ја имам мало ауторитета.
Сви су изузетни. Имам поштовање без обзира на то што сам бескућник. Кад је неко пристојан, за мене није тешко разговарати са људима. Очи су огледало душе. Завршио сам Економски факултет. Радио сам 25 година у струци. Радио сам у београдском Центропрому. Држао сам запад и исток доле, почев од Делхија, до горе не знам чега. Када губите све, нико вас више не види. Као ни колеге", рекао је Драгомир.
Најстрашније мјесто на ком је Драгомир преноћио је испод моста. "То је било испод моста док се нисам адаптирао, када сам се адаптирао онда је већ била друга прича. Ја се ријетко жалим, ја само могу рећи хвала Црвеном крсту што ми помаже и то је све. Ја јесам на дну, на маргинама, али то не значи да треба да спутавам некога. Страшни су и глад и зима, а када не сакупим довољно секундарних сировина и када немам ни 200 динара да се прехраним онда - ништа. Не знам шта бих могао рећи, а не заплакати", рекао је Драгомир.
