"Ljekari znaju o leukemiji, ja je poznajem"

Predrag četiri puta pobijedio opaku bolest

  • 26.12.2019. 21:29

Predrag Slijepčević ima 55 godina. Prije 11 je obolio od leukemije prvi put, a naredne četiri godine, vodio je borbu sa ovom bolešću i pobijedio – četiri puta. Danas je zdrav i pomaže onima koji prolaze kroz isto.

– Ljekari znaju o leukemiji, ja je poznajem, počinje razgovor Slijepčević za BBC na srpskom.

Bolovao je od akutne mijelimonoblastne leukemije, a ljekari su ga nekoliko puta otpisivali. Ovu bolest krvi i koštane srži smatra arhineprijateljem, ali smatra da mu leukemija ne može ništa i dodaje – Ako se opet vrati, pobijediću je.

– Kada vide da je kraj, doktori kažu porodici da dođe, da se oprašta, da provodi vrijeme s pacijentom. Mojoj supruzi su to govorili nekoliko puta. Nikada nije htjela da dođe jer je znala da ću se možda predati ako bude sa mnom tih nekoliko sati. Ne bih se predao, ali ona to nije mogla da zna. Nije znala koliko sam čvrst – kaže Predrag.

Prvi šok

Predrag je do 2008. živio “običnim” životom. Radio je, brinuo o porodici, razmišljao o budućnosti i nije imao vremena da bude bolestan.

– Jednog dana mi je odjednom postalo mnogo loše. Došao sam kući i supruga me je natjerala da odem da vadim krv. Vidjela je kako izgledam, ja nisam. Bio sam žut, naduven, znojio sam se, pogled mi je bio izbezumljen. Sutra sam izvadio krv i kada su stigli rezultati, zvali su me iz Kliničkog centra, ponovo su mi vadili krv. Popodne tog dana otišao sam u Urgentni centar i tada je sve počelo – prisjeća se juna 2008. godine, prenosi ovaj portal.

Ostao je u bolnici tri dana, ne znajući šta mu se dešava. Sobu Klinike za hematologiju u Beogradu dijelio je sa još dva cimera, ali nije znao od čega boluju, međutim njih dvojica odmah su znali zašto je Predrag tu.

Pitali ga za braću i sestre, pa je usledio šok

– Tog jutra, došla je grupa ljekara. Stali bi pored svakog kreveta, nešto pričali na latinskom, pitali svakog od nas kako smo i nastavili bi dalje. Kada su prolazili pored mene, nisu mi rekli ništa. Prolazila je i jedna ljekarka, za koju sam pretpostavio da je glavna, pitala me je da li imam brata ili sestru. Onda sam se šokirao, jer – šta kog đavola imaju moj brat ili sestra s mojom bolešću. Čuo sam noć prije toga da su mi jetra i slezina uvećani devet, odnosno 12 centimetara. Mislio sam da je to to, daće lijekove, biću malo u bolnici i to je to. Tjeram dalje. Nisam ja imao vremena da budem bolestan – priča Predrag.

Kazao je da ima i brata i sestru, a doktorka je odgovorila “odlično” i na njegovo pitanje zbog čega ga to pita doživeo je šok – zbog transplatacije.

– Onda sam doživio dvostruki šok. Kakve transplatacije? – maltene sam procvilio. Izlazila je i rekla: Zato što imate leukemiju. Eto, tako sam saznao od čega bolujem. Oni su otišli, ja sam ostao u šoku. Sva trojica smo ćutali. Njih dvojica su znali, znali su gdje su. Ja nisam imao blage veze.

Poslije šoka otišao je po kafu sa automata, izašao napolje, zapalio cigaretu, našao mjesto na kome ga niko neće vidjeti i – da zaplače.

– To je bio trenutak da plačem, ako mi se plače, i da završim s plakanjem, kaže on.

“Bio sam siguran da ću umreti”

Predragov djeda je sa 76 godina obolio od leukemije i nije uspio da se izbori s bolešću. On je mislio da će se i njemu isto dogoditi.

– Pitao sam doktorku koliko vremena imam. Pogledala me je začuđeno i pitala kako to mislim. Ponovio sam pitanje i ona je isto uzvratila. Ona nije razumjela da ću ja da umrem, pa sam morao da joj objasnim. Pitao sam je koliko vremena imam prije nego što umrem. “Što mislite da ćete da umrete?” odgovorila je. Htio sam da znam koliko mi je ostalo da završim šta mogu za to vreme i to je to. Šta mogu. Mozak mi je tada pobjegao, a ljekarkine rečenice su ga onda malo vratile. Načulio sam jedno uvo. Djecu sam učio da se nikada ne predaju, da uvijek pokušavaju o čemu god da se radi. Zato sam nekako znao da ne smijem da se predam. Mogu sve da uradim, ali predaja kao čin ne dolazi u obzir, jer sam znao da će moja djeca da znaju da sam se predao. Tog momenta bi to što smatram najvažnijom lekcijom kojom kao otac mogu da ih naučim – pala u vodu. Pošto je to već tako, rekao sam – dobro, šta bude biće, ali je moje da se ne predam. Od tog dana ja ne znam šta znači riječ – predaja, tvrdi Predrag.

Dvije rečenice je ponavaljo kao mantru

– Sada sam se samo primakao tom osjećanju, ali ne želim da se potpuno prisjećam. Leukemija me je toliko puta tukla, da ja više nemam nikakav osećaj. Ne vidim bol i patnju na isti način kao ranije – kaže Predrag i dodaje da su mu u borbi s bolešću pomogle su mu i dvije rečenice koje je stalno ponavljao. Jedna je njegova, a drugu je pročitao u knjizi Dine Frenka Herberta.

– U toj knjizi ima mnogo jakih rečenica, a jedna od njih je – Strah je ubica uma. Ja sam u tu rečenicu povjerovao. Svi pričaju da mi koji smo bolesni, prolazimo kroz pakao, a niko ne govori u kakvom su paklu naše porodice. Ja sam morao da brinem samo o bolesti. Bio sam oslobođen svih drugih briga. A moja supruga je morala da radi sve. Da brine o meni i mojoj porodici.

Druga, njegova rečenica je „bol je prolazna”. Predrag danas pomaže pacijentima i njihovim porodicama kroz udruženje Leuka.

Tvrdi da mu je najteže pala prva terapija i liječenje kad se bolest vratila, međutim svaki put je izlazio iz bolnice kao pobednik.

Тагови: