Ружица је мајка четворо дјеце и открила је колика је одговорност бавити се овим послом, али и које ситуације памти као најстресније и најљепше.

– Сасвим случајно сам дошла на идеју да возим трамвај, хтјела сам неку промјену. Радила сам у трговини посљедњих 10 година, пошто ми је супруг возио трамвај, он ми је дао идеју, био је сигуран да ја то могу да одрадим. Мада ја нисам била сигурна да је то за мене, али кад сам сјела у трамвај, осјећај је био као да сам се родила у њему – рекла је Ружица.

Без обзира на то што овај посао ради из љубави, не крије колика се одговорност крије иза свега овога. Ружица је направила и поређење, те открила колико се вожња трамваја разликује од вожње аутобуса или аутомобила.

– Од аутобуса не вјерујем да се нешто много разликује, с тим што се вози по шинама, али од аутомобила се баш разликује, јер се трамвај вози плански. Постоје стресне ситуације у којима морамо нагло да закочимо. Мало је дужи тај траг кочења. Њему је траг кочења од 20 до 40 метара, не може у мјесту да закочи. Чак и када возите брзином од 30 км на сата, када нагло закочимо, он и даље иде – изјавила је Ружица.

Како је нагласила, вожња шинама подразумијева велики опрез, нарочито што се често дешавају непредвиђене околности у саобраћају, када је судар неминован.

– Дешава се да аутомобил излети, па не можемо да закочимо. Иста ситуација је и када пјешак излети на шину. Пејшаци нису довољно свјесни тога да трамвај не може у свакој ситуацији да закочи. Дешава се да нас аутомобил изненади, деси се изненадно скретање, заустављање, гдје ми не можемо да избјегнемо судар – додала је Ружица.

Број жена које се баве овим послом је порастао и данас је у ГСП запослено око 70 жена које возе трамвај. Осмијех на лицу јој увијек измаме они најмлађи путници који се возе са њом.

– Мени највећи утисак остављају дјеца, ваљда због тога што сам мајка четворо дјеце. Имала сам прије неколико мјесеци ту привилегију да као млади возач у фирми возим једну туристичку туру. У питању су били најмлађи путници нашег града, они имају три године, вртићка тура. Они су пјевали, разгледали Београд. Вожња је трајала 40 минута. Тражили су да се сликају са мном, аплаудирали су ми. Обично у трамвају имам чоколадице, бомбоне, гдје понудим дјеци, која желе да зазвоне и тада им ја дам бомбоницу и они буду насмијани и срећни.

Поред ових лијепих ситуација, постоје и оне мање лијепе, али Јовановски истиче да на све гледа са осмијехом.

– Дешава се да је застој у саобраћају, да нам је линија преусмјерена, да се трамвај поквари и ми једноставно тада морамо путнике да обавијестимо да напусте возило и они су тада често огорчени и љути, непријатни – рекла је Ружица.

Међу путницима не постоје предрасуде јер возилом управља жена, напротив, комплименти пристижу са свих страна.

– Мислим да су баш задовољни и срећни јер их жена вози, чак упуте и неке комплименте, а нарочито када су имали пријатну вожњу – испричала је Ружица Јовановски.

Пратите нас и путем Вибера