Спрска православна црква и њени вјерници славе сутра Светог Ђорђа, празник у народу познат као Ђурђевдан. Прате га бројни обичаји, а један се везује за дан прије црвеног слова.
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана бере зелене граничице па њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, као и капије. А све како би година била берићетна па се каже: "Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору".
Понегдје је обичај да се овакво кићење обавља на сам Ђурђевдан прије зоре, а у појединим крајевима и током дана, пред празник када се одлази у оближњу шуму и ливаду и беру разне травке.
Плету се и вјенчићи од "ђурђевског цвећа": ђурђевка, млијечике и другог, па се и они стављају на капије и улазна врата куће. Ти вијенци би требало да стоје изнад врата читаву годину, до сљедећег Ђурђевдана.
Неки праве крстове од лијесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама, "да би се сачували од града".
Обичај је и да уоћи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно прољећно биље, а онда одмах ставља дријен, па здравац и на крају грабеж и црвено јаје, односно чуваркућу која је остала од Васкрса, то се затим стави под ружу у башти да преноћи.
Ујутру се сви редом умивају овом водом:
- дјеца - да буду здрава као дријен,
- дјевојке – да се момци "грабе" око њих,
- старији – да их служи здравље
- домаћин – да му кућа буде добро чувана.
На Ђурђевдан треба пожурити и у рано јутро изаћи на поља гдје се бере цвијеће и друге травке. Ђурђевданско цвијеће је: ђурђевак, млијечика, маслачак и од њих треба исплести вјенчиће којима се ките улазна врата на дворишту и кући. Ово се чини да би година и дом били “берићетни“, па се у народу каже: “Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Ови вјенчићи треба да остану на вратима преко цијеле године, све до сљедећег Ђурђевдана.
