Брано Вучетић имао је само девет година када су породичну кућу у којој је живио, напали сребренички муслимани. У бруталном масакру и изгубио је мајку, малољетног брата и оца. Преживио је све страхоте рата. Крици из логора и данас одјекују у његовој глави.
- Буквално су погинули на прагу, бранећи огњиште, мене. Рањен сам 14. децембра, са једном бебом и дјевојчицом од три године и њиховом мајком и баком сам одведен у логор. Тако рањен провео 56 дана провео без медицинске помоћи, гдје сам био злостављан - каже Бранко Вучетић.
На згариштима домова, ријетки који су имали среће, успијевали су да разазнају одјећу и дијелове тијела запаљених сродника, како би их достојно покопали.
Пред очима чланова породице убијених Срба у Сребреници и даље су јасне слике побијених најближих сродника. Неки никада нису ни пронашли кости својих сродника.
Јела Васић и Јована Зекић добро памте 9. мај 1992. године. Посљедњи пут су видјеле мужа и оца. До данас никада нису чули ништа о њему. За неколико дана на звјерски начин убијено је 15 чланова њихове породице.
- У Подравању, село Маринковићи, заклали су ми сестру, њеног млађег сина и старијег убили и мужа јој убили, значи четворо у једној кући. Овамо колико сам их изгубила, најмање 15. Брата од стрица, дјевера, три сестрића - прича Јела Васић.
- Мој стриц је тако погинуо, мој рођак од мајчине сестре је погинуо у засједи. До те мјере су били агресивни да му је мозак цурио у сандуку и то сам као дијете гледала и то никада не могу да заборавим - додаје Јована Зекић.
Српске жртве се не помињу. За њих нико не одговара, то је оно што највише боли Србе који су преживјели голготу у Подрињу.
На том подручју живот је изгубило 3.267 Срба, а више од 80 села и 300 засеока је запаљено. Осамдесет одсто тих жртава убијено је од маја 1992. до марта 1993. године.
