Један од најбољих српских кошаркаша свих времена, Милош Теодосић, објавио је крај каријере након друге сезоне у кошаркашком клубу Црвена звезда.
Пар мјесеци након што је напунио 38. годину, послије завршетка сезоне, одлучио је да је вријеме да се "свира крај", те како би се посветио другим професионалним обавезама у кошарци и ван ње.
Објавио је опширну поруку у којој је објаснио своју одлуку и емотивно се обрати свима који су учествовали у његовој изнимно богатој каријери.
"Драги пријатељи, поштовани љубитељи и познаваоци кошарке,
Прије свега хвала вам на 30 година заједничке борбе, уживања, радости и туге. Дошао је тренутак да се опростим од једне фазе своје љубави према магичној игри под обручима.
Иза мене, иза нас, је много жеље, борбе, одрицања. Освојених трофеја, али и изгубљених финала. Све је то кошарка и све је то живот. И ја не бих ништа од тога мијењао, баш све бих - опет исто!
Хвала мојим Ваљевцима, мојој Србији. И свим тренерима уз које сам имао прилике да учим кошарку.
Нисам је (још) научио до краја. Размјењиваћемо знање и искуство још дуго она и ја. До краја живота.
Не бих посебно истицао појединце, одлучујуће минуте, најважније утакмице... Јер, сваки од тих „детаља“ (тренери, саиграчи) били су важни за моју каријеру.
Највећа захвалност иде мојој породици. И највећи понос је код њих. У посљедње вријеме, схватио сам да је највеће богатство моје играчке каријере - имаћу шта да показујем дјеци! Само да још мало порасту... Пред њима ћу бити и јесам - најиспуњенији.
Не бих да правим личну грешку на крају, па иде једна групна порука: 'Неизмјерно хвала сваком, али дословце, сваком саиграчу. Сви сте ви од мене правили бољег кошаркаша. Памтим то'.
Сви ми играмо за навијаче и због њих. Зато, хвала и њима, искрено и од срца. Пријали су аплаузи и подршка. Критике мотивисале, звиждуци јачали. Без обзира на клупску припадност, навијач увијек захтијева поштовање нас због којих су дошли у дворану. Током каријере нисам много читао коментаре нити обраћао пажњу на друштвене мреже, али сам јако добро осјећао сваки уздах у хали. И сваки мук. Одатле долази инспирација, због тога тераш себе да будеш бољи. И сад, да не одступим много од себе, а познато је да емоције нисам много отварао за јавност, ову ипак желим и морам да подијелим: жеља ми је да се зна како сам каријеру завршио у клубу који у мом срцу има - доминантно мјесто.
О љубави према Србији, игрању за њен грб и под вољеном тробојком, рекао сам све на паркету. Ријечима је немогуће описати тај јединствени, дивни осјећај који још тиња у мени. Моја отаџбина ће за мене заувијек остати најважнија и највољенија.
Још једном хвала кошарко, видимо се и надаље, само без патика, дреса и шортса.“
(Телеграф)
