У старој кући усред брда, у селу Трнава, надомак Новог Пазара, нана Мерјем је живјела сама - са сјећањима, надом и тугом коју није дијелила ни са ким осим са собом. Нико јој није долазио, осим мисли које су је сваког јутра будиле уз прву кафу: "Да ли је мој син жив?"
Њена тиха патња постала је гласна када је хуманитарка из Врања, Тамара Мисирлић, подијелила снимак у којем Мерјем говори о свом изгубљеном сину. Тај снимак је чуо - управо он. Њен син. И без размишљања кренуо у потрагу.
Послије 40 година, у камену урезаних чекања, загрљај је коначно поново спојио оно што вријеме и судбина нису могли заувијек да раздвоје. Љубав мајке - тиха, непоколебљива и вјечна - побиједила је заборав, раздаљину и године.
Нана Мерјем, која је прешла осамдесету, својевремено је тужно наслућивала на најгоре.
"Можда је погинуо, можда ме заборавио... можда... ко зна гдје је", говорила је дрхтавим гласом, док је Тамару, своју гошћу послије дуго времена, грлила као да грли сина.
Али тог пута, тај исти загрљај дочекао је онога коме је био намијењен.
И дошао је. И вратио се. А она - га је дочекала. Са сузама и са љубављу.
