Под називом "Олуја је погром - памтимо заувијек", Република Српска и Србија у Сремским Карловцима обиљежавају 30 година од страдања Срба у овој злочиначкој акцији хрватске војске и полиције.
Жртве "Олује" испричали су своје потресне приче и сјетили се Крајине.
Боро Остојић из Костајнице са Баније показао је кућу коју су му усташе спалиле.
- Најприје су све опљачкали и до темеља спалили. Иста судбина је била 1941. године - рекао је он. Тада су сестре његовог оца гледале како су усташе заклале његовог деду.
- Дошла сам у колони са мајком бјежећи од "Олује". Мој отац Стојан је убијен 91. бранећи своју породицу. Он је у једном дану изгубио двије рођене сестре. Моја ујна и бака су већ занијемиле од бола. Као да и то није било довољно, запалили су нам и огњиште. Бака је тих дана умрла и ја ни данас не знам који се то дан десило. Деда је поживио је још пар година са надом да ћу се ја вратити али нисмо се вратили - присјетила се Стојанка.
- Ја прогон и "Олују" проживљавам већ 30 година, тражећи своје родитеље, који се воде нестали од августа 1995. године. Нису пошли са несрећном колоном, јер су повјеровали тадашњем хрватском предсједнику да ко није чинио злочине остане на свом кућном прагу. 7. августа војска улази у моје село, пали куће, а њих живе баца у ватру - рекла је Нада Бодирога.
Јована Хрвачевић, која је говорила у име прогнаних и несталих у "Олуји", истакла је да су њу и њену породицу 4. августа пробудиле гранате.
- Отац је био на ратишту, а мајка, бака и стрина су панично шетале по кући, не слутећи шта нас чека. Ја, тада дијете од седам година, нисам била свјесна онога што се око мене догађа. Данас схватам колико је све то било страшно и колико су наши животи били угрожени. Нешто касније, ми деца, искрали смо се на гувно да се играмо, не знајући да смо на то мјесто дошли последњи пут. Мајка је панично дошла по нас и тада сам посљедњи пут видјела моје другарице Маријану, Тању, Марину и Биљу. Чекали смо оца да се врати кући. Сумрак се већ спуштао и из села су скоро сви отишли – куће су биле затворене, дворишта празна, тишина је била тешка као камен - присјетила се Јована.
Наводи да су коначно кренуле, а да је испред била непрегледна колона.
- Јутро је свануло, а колона је постала још већа. Људи умиру и сахрањују их поред пута. Ево нас на Петровачкој цести, око нас све гори. Бомбардовали су колону недужних људи. Пролазимо поред камиона у пламену, касније сазнајемо да је у њему погинуло петоро мале дјеце. Стижемо у Србију – слобода коначно. Ни слутили нисмо да нам је мајка животно угрожена. Била је у шестом мјесецу трудноће, носила је мог брата. Усљед стреса, беби је престало да куца срце - каже Јована.
