Усред брда и старих кућа села Трнава, близу Новог Пазара, живи бака Мејрем. Прешла је осамдесету и њено лице, исцртано борама, прича приче једног дугог живота – и вјечне, тихе чежње.
Сваког јутра, прије него што скува кафу, провири кроз прозор или пређе праг, поставља исто питање:
- Гдје ли је мој син?
Прошло је четири деценије откако га је посљедњи пут видјела. Ни трага, ни гласа. Само тишина која боли. У њеним очима, нада тиња – можда је жив, можда је негдје далеко, можда… можда ју је заборавио.
– Можда је погинуо, можда ме заборавио, можда… ко зна гдје је – каже Мејрем, гласом који дира и најтврђа срца, док разговара са јединим посетиоцем ког је имала у дугом временском периоду - Тамаром Мисирлић, познатом хуманитарком из Врања.
Када је угледала Тамару, како је забиљежено на снимку објављеном на мрежама, бака Мејрем је учинила оно што би свака мајка – загрлила је. Снажно.
Не због обичне људске блискости, већ као да тим загрљајем покушава дозвати сина, да му поручи: "Чекам те, још увијек."
– Ево ме, нано, грли ме колико год ти срце жели – рекла је Тамара која је посјетила Мејрем и донијела помоћ да ублажи њене усамљене дане у старости.
И бака је грлила. Ћутала, љубила, плакала, миловала.
Тај загрљај био је вапај једне мајке, бол коју носи само она која четрдесет година чека и сања своје дијете.
На Тамарино питање да ли има неку жељу, са сузама у очима рекла је:
- Имам, да видим сина.
(Телеграф)
.webp)
