У недјељу ујутру, дошло је до пожара на Светој Гори због чега је око 9.40 часова проглашена узбуна и на лице мјеста је дошло пет екипа ватрогасних возила. Зграде келије у склопу манастира је потпуно уништена.
Ватрена стихија захватила је дио манастира Кутлумуш који припада скиту Светог Пантелејмона.
У питању је православни грчки манастир на Светој гори који је шести у хијерархији светогорских манастира. Посвећен је Христу Спаситељу, његовом Преображењу.
Јеромонах Теофилакт евакуисан је на безбједно мјесто, а како се наводи, ватрена стихија која је избила у недјељу, прогутала је Свету келију Богородице Животворног извора, пише Телеграф.
Ватрогасци су успјели да се изборе са ватреном стихијом и обуздају је како се не би проширила на сусједне келије, које су биле близу и у којима живе монаси.
У помоћ су притрчали и монаси из сусједне Келије и Каливије како би што прије угасили пожар и спријечили евентуалну већу штету.
Смјештен је у средишту сјевероисточне падине Свете горе, у близини мјеста Кареја. Поред Кутлумуша је најпознатија лука на Светој гори, познат под називом Камегра, налази се источно од пристаништа Иверског манастира. У Камегри пристају бродови који долазе на Свету гору.
Манастир је изграђен у облику четвороугла, окружен зидинама са келијама, на три спрата. У западном зиду у горњем дијелу налази се трпезарија, као и двије капије на сјеверном зиду. Саборни храм посвећен је Преображењу Господњем и богато је осликан. Библиотека чува бројне грамате влашких војвода словенским игуманима и грчком патријарху (1397-1640). Лобања светог Алимпија Столпника се налази у ризници.
Дародавац манастиру био и српски цар Душан
Манастир се први пут помиње 1169. године. Изградио га је византијски цар Алексије Комнин у XII вијеку. Име асоцира на Туркменистан и једног од истоименог потомака владара Кутлумуша I (умро 1063) из малоазијске гране Турака Селџука, који је прихватио хришћанство. Периоди просперитета смјењивали су се периодима опадања манастира. Кутлумуш је често током своје историје био рушен и обнављан.
У другој половини 14. вијека до тада скромни манастир је доживио процват, када је стекао наклоност и осјетио милост српских владара и племства. У више докумената помињу се издашни дародавци: српски цар Душан, царица Јелена (монахиња Јелисавета), деспот Јован Угљеша и његов таст кесар Војихна, Вук Бранковић и његов брат Никола Радохна (Радоња) и други. Након смрти игумана Харитона 1381. године, манастир је стекао наклоност српског велможе Константина Драгаша. Овај је богато даровао манастирско братство тако да га патријарх у сигилиону од јуна 1383. године назива заштитником и оснивачем манастира. Касније је у манастиру боравио архимандрит Герасим Зелић.
