Најближи ме зову Гаги. Изгледа да је то исто што и Гагауз? Искрено, није лако тим гагаузијцима. Њима је судба додијелила да на матерњем, турском, језику убјеђују и себе и друге да нису туркијски народ, што многе збуњује. Ја им вјерујем и знам колико је болна та забуна. Памтим док су радници у донер кебаб ресторанима моје колеге куртоазно поздрављали са Гутен Таг, а мени су се срдачно обраћали са Селамун алејкум! Колега Мексиканац је дуго било љубоморан што у трци за универзалнијим идентитетом његова тамнија пут губи од мојих спојених обрва које су красиле аман баш сваког кидача меса с оне стране пулта. И он, и други претенденти на што ширу прихваћеност, дефинитивно су капитулирали пред крајишким обрвљем када смо примјетили да даме у марамама у свим приликама јединог мене поздрављају. Уз стидљив осмјех када им се види лице али са дубоким погледом равно у очи.

Мени је сва та идентитетска заблуда, разумије се, тешко падала. Викао сам љутито у себи: „Обрве су српске из љуте Крајине!“ Зато могу са ауторитетом да закључим како је нашим православним Гагаузима. Зато и вичем за напаћену браћу: „Гагаузијски турски језик није гагаузијски идентитет!“ Тешко међу њима онима са спојеним обрвама ако их има. Минут ћутања за њих.

Гагаузија и Република Српска пред Савјетом безбједности УН

Изгледа ми да забуна Гаги – Гагауз, постаје колективна и универзална. У протоколу Савјета безбједности Уједињених нација недавно се догодило нешто што би, да није службено документовано, спадало у дипломатску сатиру: на истој сједници, разматрана су питања Гагаузије и Републике Српске. И то баш ситуација настала због нашег предсједника и њиховог Баșкан-а. То симболично форматирање – „два проблема, једна сједница“ – осликава сву иронију статуса Српске која, за разлику од гагаузијске административне јединице, има све што јој је потребно да буде правни субјкат – осим____________.

Да се подсјетимо: Гагаузија је аутономна територијална јединица у саставу унитарне државе Молдавије, створена 1994. године на основу унутрашњег закона молдавског парламента („Закон о специјалном правном статусу Гагаузије“). Њен статус није предмет међународног права, нити је признат или гарантован уговором међународноправног карактера. Као што јој је дат статус већином гласова у молдавском парламенту – исто тако може бити и укинут. Постојање Гагаузије искључиво зависи од политичке воље Кишињева.

С друге стране, Република Српска је извојевана на бојном пољу и призната у Дејтону. Република Српска је државотворни ентитет са уставом и уставним статусом у саставу сложене државе Босне и Херцеговине, створене Анексом ИВ Дејтонског мировног споразума, који јесте међународни уговор. Статус Републике Српске није политичка категорија, не зависи од политичке воље из Сарајева, већ је правна чињеница са међународноправним ефектима. И у томе је сва трагичност ове пародије.

Изједначени без основа – али не без разлога

У праву и историји, не постоји основ да се Гагаузија и Република Српска посматрају у истом контексту и капацитету. На крају крајева, Баșкан је кршио унутрашње право Молдавије за шта су искључиво надлежни молдавски судови, сложиће се све државе на планети. Уосталом, готово да нема сложене државе која није осудила своје регионалне лидере уз опште одобравање. Ипак, за разлику од Баșкан-а и осталих регионалних лидера, предсједник Републике Српске представља страну у међународном уговору, и што је кључно: радње је предузео у том капацитету, у складу са међународним правом. Потписивање ремедијалних инструмената из Бечке конвенције, којима се суспендује дио међународног уговора, може бити само предмет међународног спора између страна у Дејтонском мировном споразуму, Суд БиХ није надлежан за то. 

Занимљиво би било да је одбрана макар покушала са овим. Овако, одбрана предсједника је била методски идентична одбрани Баșкан-а – искључиво заснована на домаћем кривичном закону, без обзира на статусне и чинидбене разлике. Тако се субјекат међународног права самопоништио на објекат закона.

Правни статус без правне свијести

Јака правна свијест узрок је моћи и уздизања Римског царства до највеће империје, каже чувени грчки историчар Дионисије (Διονύσιος Ἁλικαρνασσεύς). Недостатак правне свијести узрок је пропасти Руске империје, поучили би нас руски мислиоци Новгородцев и Иљин, ако бисмо их ишта питали. Тешко да ће Република Српска са истим недостатком проћи јефтиније, ко год да се пита. Цијела ствар није у томе што међународна заједница изједначава субјекта са објектом на сједници коју су сазвали Руси. Трагична иронија је у томе што Република Српска сама себе третира као да је настала законом, а не међународним уговором.

Свијест о статусу Републике Српске, њеном међународноправном утемељењу, не дозвољава да се наше мњење и активности сведу на питање предмета Т20 0 КТ 0024163 23 у којем је оптужени ситуиран као било које физичко лице, заједно са физичким лицем.

Сам поступак, а нарочито пресуда и повезане посљедице разлог су за правно (не само политичко) интернационализовање спора. Зато питања: Ко признаје пресуду? Да ли ће бити избора? Ко ће на њима учествовати? Ко ће бити изабран? Представљају питања од секундарног значаја. Примарно питање за Републику Српску је да ли ће се борити за свој међународноправни статус, међународноправним инструментима, или ће пристати на гагузијање. Нема ту никакве пародије ни геополитике, догађај је само рефлексија стања наше свијести.