Glumac Mihailo Miša Janketić, rođen je na današnji dan 1938. godine. Zlatnim slovima je ispisao stranice domaće kinematofgrafije, a glumu nije planirao da upiše.
Počeci
Veliku ljubav gajio je prema književnosti, a za vrijeme studija bio je udarnik na radnoj akciji. Tamo se, po sopstvenom svjedočenju, zadržao sa jednom prelijepom Austrijkom, i kada se vratio u Beograd, izgubio je uslov za sljedeću godinu.
- Da bih ponovo imao dom i stipendiju, morao sam nešto da upišem i najjednostavnije mi je bilo da odem na Pozorišnu akademiju - rekao je jednom prilikom Janketić.
I od tada su se uloge nizale. Miša je igrao i na filmu, i na televiziji, i u pozorištu. I jedina je dilema ostala - gdje je bio bolji. Veliku popularnost kod televizijske publike donijele su mu uloge u serijama "Sivi dom”, "Bolji život", "Srećni ljudi", "Porodično blago" i "Bela lađa".
Ubistvo majke
Ipak, iza slavne karijere krije se i potresna priča o njegovom odrastanju. Najteži period u životu mu je bio tokom Drugog svjetskog rata, kada je izgubio majku koju je ubio njen školski drug, o čemu je govorio u ispovijesti za TV Novosti.
„Sjećam se dobro tog dana 1943. godine. Kolona naših je izlazila iz Pljevalja. Kolona partizana. Išli smo za njom. Ispraćali je. A kad smo žurili uz brdo, ka kući Đenisijevića, u kojoj smo stanovali, na drugoj strani, u Pljevlja je ulazila kolona Nijemaca. I danas ih vidim na motociklima. Vidim njihove šljemove. I mašinke. I čizme. Moj otac, Radomir, bio je u partizanima. Bio je komandant bataljona“.
„Majku su bili uhvatili četnici, i u Kolašinu osudili je na 21 godinu robije. Sestru Milenu i mene čuvala je strina, pa nas je jednog dana uhvatila za ruke i odvela u Kolašin. Pravo pred čuvenog Pavla Đurišića, i rekla: „Еvo ti, vojvodo, ovo dvoje djece Radomirovo. Ti si ih ostavio bez majke, pa ih ti čuvaj!“
„Poslije su majku pustili iz zatvora. Odvela nas je u Pljevlje. Radila je u pošti. I tog dana kad smo ispraćali kolonu partizana i dočekivali kolonu Nijemaca, majka je od naših dobila zadatak da ostane. Da i dalje radi na pošti, iako za Nijemce, jer će naši opet doći. Jednoga dana ispratili smo i kolonu Nijemaca. Sa druge strane u grad je ušla kolona četnika“.
„Moja majka Milica radila je i dalje na pošti. Sada za četnike. Ubrzo su počeli da je pozivaju u komandu. Prepoznao ju je četnički glavar, pop Maca. Nekada su zajedno išli u gimnaziju. Pop Maca je u Pljevljima pronašao još nekoliko partizanskih žena. I one su morale da odlaze u komandu. Jednom kada se spremala da ide na saslušanje, majka mi reče: „Cile, mene će da ubiju. Milenu ostavljam tebi u amanet. Ti da je čuvaš i štitiš. Ti si muška glava. Ne daj je nikome, nemoj neko zlo da joj učini.“
„Nije se više vratila moja majka Milica. Zaludu smo Milena i ja išli u komandu i molili da ne ubiju našu majku. Jedne noći, u Ševarima, ubio ju je pop Maca, sa drugim partizanskim ženama. Njih devet“.
„Dugo poslije tog događaja, ovdje u Beogradu, u gimnaziji, reče nam razredna da uzmemo po list hartije. Izdiktirala nam je poziv za roditeljski sastanak.
Trebalo je sutradan da ga vratimo sa potpisom roditelja. Ja sam odmah potpisao poziv i pružio ga razrednoj. „Ne ti, nego otac da potpiše“, podviknula mi je razredna. „Ja nemam oca“, rekao sam. „Pa, nek ti potpiše majka“, rekla je nešto mirnije. „Ja nemam ni majku“, odgovorio sam.
Pozvala me je u zbornicu i izvinjavala se.
„A ja je nisam ni za šta ni krivio. Tada je i saznala čije sam ja dijete. Tada sam ja saznao da je ona školska drugarica moje majke“.
„Ti znaš ko ti je ubio majku“, upitala me je u jednom trenutku.
„Znam“, odgovorio sam.
„Da“.
„Znaš da žive ovdje u Beogradu“?
„I to sam znao“.
„Oni stanuju u mojoj ulici, u… “
„Ne!“, vrisnuo sam i pružio ruku da razrednoj zapušim usta“.
„Ne, nemojte to da mi kažete. Neću da znam gdje stanuju“!
Presuda
Zemaljska komisija Crne Gore za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača utvrdila je 15. februara 1946. godine na Cetinju da je Milorad Vukojičić, zvani Maca, rodom iz Pljevalja, učestvovao u ubistvu desetoro svojih zemljaka. Dokument o tome, broj 1487, čuva se u Državnom arhivu Crne Gore. Vukojičića je, 2005. godine u maju mjesecu, Srpska pravoslavna crkva proglasila svecem, uz još sedmoricu sveštenika.
Zemaljska komisija je utvrdila da je Vukojičić, sa saučesnicima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem "učestvovao u hapšenju i strijeljanju mirnih građana grada Pljevalja u 1944. godini". Među Pljevacima govorilo se i da je nadimak "maca" dobio po njegovom omiljenom alatu kojim je ubijao - macoli.
Pop koljač je osuđen na smrt vješanjem.
Prodao sam sestru za par cipela
Svojevremeno je govorio o jednoj situaciji iz detinjstva kada je umalo ostao bez sestre.
"Moja sestra i ja smo poslije ostali u Pljevljima kod porodice Đenisijević kod koje je moja majka bila iznajmila sobu. Tu u komšiluku je živio trgovac, mađarski Jevrejin, sa ženom. Bila takođe Jevrejka. Zaboravio sam im, nažalost, imena, ali znam da je nekako u to vreme on umro i da je ona potom odlučila da bježi iz Pljevalja.
Sve je rasprodala budzašto i počela da vrijeba priliku za bjekstvo. Usput je mene stalno ubjeđivala da dopustim da povede sa sobom i moju Milenu. Nisam živ dao, pamtio sam šta mi je majka rekla i kakav mi je amanet ostavila kad je krenula iz kuće u smrt, da moram da čuvam i pazim sestricu", prisjećao se Miša.
"Jevrejka nije odustajala i uporno je pokušavala da me odobrovolji da pristanem. Jednog dana mi donese par finih žutih cipela. I danas ih pamtim kao da je to juče bilo. Kožne, duboke, sa tvrdim đonom, do pola se šnirale vezicama, a onda kopčama... Teško je to sada i opisati i dočarati, šta su takve cipele u to vrijeme značile za mene skoro bosonogog.Zaslijepljen tom ljepotom i preokupiran cipelama, nisam gotovo ni primijetio kad je Jevrejka otišla i povela moju Milenu. Shvatio sam tek poslije da sam ja, u stvari, prodao sestru za te žute cipele, ali je tada bilo prekasno", ispričao je emotivno veliki glumac.
Dok je rat trajao odvela ju je nekud neka žena iz Pljevalja i tu joj se izgubio svaki trag
Šta se dogodilo i kako je bilo kasnije doznao je Milivoja Milićevića, mesara iz Višegrada, koji je 1947. godine banuo i našao Mišu pred školom u Šahovićima.
"Pošli smo odatle kod moje dobre i plemenite strine Ive, kod koje sam tada živio i on nam je sve ispričao.Jevrejka se s mojom sestrom negdje ukrcala u nekakav zlosrećni voz i nekako stigla do Dobruna kod Višegrada, ali ih tu mokrogorski četnici skinuli s voza i nju odmah zaklali čim su joj našli nekoliko dukata sakrivenih u duplom dnu od kofera. Kad su krenuli da ubiju i moju sestru, pritrči jedna djevojka, tu iz Dobruna bila, i otme im je iz ruku: "Nemojte, ne dam da ubijete ovo dijete grešno, no mi ga dajte, imam brata u Višegradu koji nema djece, njemu ću da ga darujem", ispričao je Janketić šta se dešavalo.
"Bila je to sestra Milivoja Milićevića, koja je moju Milenu, prestravljenu i šugavu, poslije zaista dovela i predala bratu, ali ona nije umela da kaže ni ko je ni odakle je, samo je uporno ponavljala da ima brata Cila"
"Jednoga dana te 1947, malo prije nego što je došao u Šahoviće, Milivoje Milićević se vraćao vozom iz neke trgovine od Priboja, Rudog, odakle li, imao pun vagon stoke za mesaru. U kupeu, u kojem je sjedio, našla se i neka žena iz Pljevalja. Putovala vozom u Beograd kod sina. U neko doba počela da priča o ratu i nekim događajima iz tog mučnog i nesrećnog vremena i ta Pljevljakinja ispričala kako su njenu prijateljicu i školsku drugaricu Milicu Dajović Janketić zaklali četnici, da joj se ništa ne zna ni za muža Radomira, koji je odveden nekud u zarobljeništvo, da su imali i troje djece, da je jedno muško umrlo uz rat, drugo se negdje zlopati od nemila do nedraga, a trećem, kćerkici nesrećnoj, ne zna se ni groba ni mramora.
"Dok je rat trajao odvela ju je nekud neka žena iz Pljevalja i tu joj se izgubio svaki trag... Milivoje joj onda tu ispriča da ima i da podiže jedno tuđe žensko dijete, kaže i kako mu je došlo u kuću, i da po svemu sumnja da je dete odnekud iz Crne Gore. Zna da kaže samo da ima brata Cila, da za mlijeko kaže da je varenika, a za merdevine stube, i sve zbori ijekavski...
Povede mene Milićević u Višegrad i sastavi konačno sa sestrom. Sašije tu i njoj i meni fina odijelca od neke engleske uniforme, ličili smo jedno na drugo kao blizanci, i onda nas jednog dana odvede na sud da demantuje priču i laži toga Vrane. Sudija je istog časa kad nas je video jedno pored drugog prekinuo suđenje, jer je sve bilo toliko očigledno...
(Kurir)
