Глумац Михаило Миша Јанкетић, рођен је на данашњи дан 1938. године. Златним словима је исписао странице домаће кинематофграфије, а глуму није планирао да упише.
Почеци
Велику љубав гајио је према књижевности, а за вријеме студија био је ударник на радној акцији. Тамо се, по сопственом свједочењу, задржао са једном прелијепом Аустријком, и када се вратио у Београд, изгубио је услов за сљедећу годину.
- Да бих поново имао дом и стипендију, морао сам нешто да упишем и најједноставније ми је било да одем на Позоришну академију - рекао је једном приликом Јанкетић.
И од тада су се улоге низале. Миша је играо и на филму, и на телевизији, и у позоришту. И једина је дилема остала - гдје је био бољи. Велику популарност код телевизијске публике донијеле су му улоге у серијама "Сиви дом”, "Бољи живот", "Срећни људи", "Породично благо" и "Бела лађа".
Убиство мајке
Ипак, иза славне каријере крије се и потресна прича о његовом одрастању. Најтежи период у животу му је био током Другог свјетског рата, када је изгубио мајку коју је убио њен школски друг, о чему је говорио у исповијести за ТВ Новости.
„Сјећам се добро тог дана 1943. године. Колона наших је излазила из Пљеваља. Колона партизана. Ишли смо за њом. Испраћали је. А кад смо журили уз брдо, ка кући Ђенисијевића, у којој смо становали, на другој страни, у Пљевља је улазила колона Нијемаца. И данас их видим на мотоциклима. Видим њихове шљемове. И машинке. И чизме. Мој отац, Радомир, био је у партизанима. Био је командант батаљона“.
„Мајку су били ухватили четници, и у Колашину осудили је на 21 годину робије. Сестру Милену и мене чувала је стрина, па нас је једног дана ухватила за руке и одвела у Колашин. Право пред чувеног Павла Ђуришића, и рекла: „Ево ти, војводо, ово двоје дјеце Радомирово. Ти си их оставио без мајке, па их ти чувај!“
„Послије су мајку пустили из затвора. Одвела нас је у Пљевље. Радила је у пошти. И тог дана кад смо испраћали колону партизана и дочекивали колону Нијемаца, мајка је од наших добила задатак да остане. Да и даље ради на пошти, иако за Нијемце, јер ће наши опет доћи. Једнога дана испратили смо и колону Нијемаца. Са друге стране у град је ушла колона четника“.
„Моја мајка Милица радила је и даље на пошти. Сада за четнике. Убрзо су почели да је позивају у команду. Препознао ју је четнички главар, поп Маца. Некада су заједно ишли у гимназију. Поп Маца је у Пљевљима пронашао још неколико партизанских жена. И оне су морале да одлазе у команду. Једном када се спремала да иде на саслушање, мајка ми рече: „Циле, мене ће да убију. Милену остављам теби у аманет. Ти да је чуваш и штитиш. Ти си мушка глава. Не дај је никоме, немој неко зло да јој учини.“
„Није се више вратила моја мајка Милица. Залуду смо Милена и ја ишли у команду и молили да не убију нашу мајку. Једне ноћи, у Шеварима, убио ју је поп Маца, са другим партизанским женама. Њих девет“.
„Дуго послије тог догађаја, овдје у Београду, у гимназији, рече нам разредна да узмемо по лист хартије. Издиктирала нам је позив за родитељски састанак.
Требало је сутрадан да га вратимо са потписом родитеља. Ја сам одмах потписао позив и пружио га разредној. „Не ти, него отац да потпише“, подвикнула ми је разредна. „Ја немам оца“, рекао сам. „Па, нек ти потпише мајка“, рекла је нешто мирније. „Ја немам ни мајку“, одговорио сам.
Позвала ме је у зборницу и извињавала се.
„А ја је нисам ни за шта ни кривио. Тада је и сазнала чије сам ја дијете. Тада сам ја сазнао да је она школска другарица моје мајке“.
„Ти знаш ко ти је убио мајку“, упитала ме је у једном тренутку.
„Знам“, одговорио сам.
„Да“.
„Знаш да живе овдје у Београду“?
„И то сам знао“.
„Они станују у мојој улици, у… “
„Не!“, вриснуо сам и пружио руку да разредној запушим уста“.
„Не, немојте то да ми кажете. Нећу да знам гдје станују“!
Пресуда
Земаљска комисија Црне Горе за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача утврдила је 15. фебруара 1946. године на Цетињу да је Милорад Вукојичић, звани Маца, родом из Пљеваља, учествовао у убиству десеторо својих земљака. Документ о томе, број 1487, чува се у Државном архиву Црне Горе. Вукојичића је, 2005. године у мају мјесецу, Српска православна црква прогласила свецем, уз још седморицу свештеника.
Земаљска комисија је утврдила да је Вукојичић, са саучесницима Војиславом Коваљским и Милисавом Јестровићем "учествовао у хапшењу и стријељању мирних грађана града Пљеваља у 1944. години". Међу Пљевацима говорило се и да је надимак "маца" добио по његовом омиљеном алату којим је убијао - мацоли.
Поп кољач је осуђен на смрт вјешањем.
Продао сам сестру за пар ципела
Својевремено је говорио о једној ситуацији из детињства када је умало остао без сестре.
"Моја сестра и ја смо послије остали у Пљевљима код породице Ђенисијевић код које је моја мајка била изнајмила собу. Ту у комшилуку је живио трговац, мађарски Јеврејин, са женом. Била такође Јеврејка. Заборавио сам им, нажалост, имена, али знам да је некако у то време он умро и да је она потом одлучила да бјежи из Пљеваља.
Све је распродала будзашто и почела да вријеба прилику за бјекство. Успут је мене стално убјеђивала да допустим да поведе са собом и моју Милену. Нисам жив дао, памтио сам шта ми је мајка рекла и какав ми је аманет оставила кад је кренула из куће у смрт, да морам да чувам и пазим сестрицу", присјећао се Миша.
"Јеврејка није одустајала и упорно је покушавала да ме одобровољи да пристанем. Једног дана ми донесе пар финих жутих ципела. И данас их памтим као да је то јуче било. Кожне, дубоке, са тврдим ђоном, до пола се шнирале везицама, а онда копчама... Тешко је то сада и описати и дочарати, шта су такве ципеле у то вријеме значиле за мене скоро босоногог.Заслијепљен том љепотом и преокупиран ципелама, нисам готово ни примијетио кад је Јеврејка отишла и повела моју Милену. Схватио сам тек послије да сам ја, у ствари, продао сестру за те жуте ципеле, али је тада било прекасно", испричао је емотивно велики глумац.
Док је рат трајао одвела ју је некуд нека жена из Пљеваља и ту јој се изгубио сваки траг
Шта се догодило и како је било касније дознао је Миливоја Милићевића, месара из Вишеграда, који је 1947. године бануо и нашао Мишу пред школом у Шаховићима.
"Пошли смо одатле код моје добре и племените стрине Иве, код које сам тада живио и он нам је све испричао.Јеврејка се с мојом сестром негдје укрцала у некакав злосрећни воз и некако стигла до Добруна код Вишеграда, али их ту мокрогорски четници скинули с воза и њу одмах заклали чим су јој нашли неколико дуката сакривених у дуплом дну од кофера. Кад су кренули да убију и моју сестру, притрчи једна дјевојка, ту из Добруна била, и отме им је из руку: "Немојте, не дам да убијете ово дијете грешно, но ми га дајте, имам брата у Вишеграду који нема дјеце, њему ћу да га дарујем", испричао је Јанкетић шта се дешавало.
"Била је то сестра Миливоја Милићевића, која је моју Милену, престрављену и шугаву, послије заиста довела и предала брату, али она није умела да каже ни ко је ни одакле је, само је упорно понављала да има брата Цила"
"Једнога дана те 1947, мало прије него што је дошао у Шаховиће, Миливоје Милићевић се враћао возом из неке трговине од Прибоја, Рудог, одакле ли, имао пун вагон стоке за месару. У купеу, у којем је сједио, нашла се и нека жена из Пљеваља. Путовала возом у Београд код сина. У неко доба почела да прича о рату и неким догађајима из тог мучног и несрећног времена и та Пљевљакиња испричала како су њену пријатељицу и школску другарицу Милицу Дајовић Јанкетић заклали четници, да јој се ништа не зна ни за мужа Радомира, који је одведен некуд у заробљеништво, да су имали и троје дјеце, да је једно мушко умрло уз рат, друго се негдје злопати од немила до недрага, а трећем, кћеркици несрећној, не зна се ни гроба ни мрамора.
"Док је рат трајао одвела ју је некуд нека жена из Пљеваља и ту јој се изгубио сваки траг... Миливоје јој онда ту исприча да има и да подиже једно туђе женско дијете, каже и како му је дошло у кућу, и да по свему сумња да је дете однекуд из Црне Горе. Зна да каже само да има брата Цила, да за млијеко каже да је вареника, а за мердевине стубе, и све збори ијекавски...
Поведе мене Милићевић у Вишеград и састави коначно са сестром. Сашије ту и њој и мени фина одијелца од неке енглеске униформе, личили смо једно на друго као близанци, и онда нас једног дана одведе на суд да демантује причу и лажи тога Вране. Судија је истог часа кад нас је видео једно поред другог прекинуо суђење, јер је све било толико очигледно...
(Курир)
